Без Христа нема спаса

Нажалост, до данас се срећу људи који, називајући себе православним хришћанима, озбиљно сматрају да је могуће спасење, то јест улазак у Царство Небеско, за нехришћане. По њиховом мишљењу, и они који не верују у Христа, ако чине добра дела, такође могу да се спасу./…/

Они воле да говоре о томе да би, наводно, била неопростива дрскост унапред изрицати будући суд Божији , и тврдити да се нико од нехришћана неће спасити, јер то, наводно може да реши само Бог.

Иако, понављајући више пута истину изражену у Светом Писму и Предању, ми се самим тим уопште „не усуђујемо да претекнемо Суд Божији“, већ напротив, изражавамо оно из тог суда што нам је већ открио Бог: „Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен“ (Мк. 16:16). Нисмо ми ти који се „усуђујемо“, већ је тако рекао Христос, а Он је Истина и нема у Њему лажи никакве. Вера Цркве у последњи суд се уопште не ограничава само тврдњом да ће таквог суда бити, већ у себе укључује и основне критеријуме по којима ће се он вршити – а најглавнији од њих јесте свесно прихватање Христа.

Јер, ако је спасење могуће без Христа, то онда следи да би оно било могуће и пре Христа, а ако је тако, зашто је онда долазио Христос на земљу људима, и не само долазио, већ и на смрт пошао? И зашто Га ми онда називамо Спаситељем, следујући апостолима и Њему Самом? Како је Он онда рекао да „дође да потражи и спасе изгубљено“ (Лк. 19:10), ако се показује да људски род до Његовог доласка уопште није гинуо, већ се у потпуности спасавао у нехришћанским религијама?

Ако је Христос дошао само да би већ постојећој могућности људског спасења додао некакву нову „опцију“, предложио једноставно неку нову „побољшану“ варијанту спасења, онда Он није Спаситељ, већ „Побољшатељ“. Али само Његово Име у преводу значи „Спаситељ“, то јест, само Име Исусово разобличава и оповргава оне који мисле да је спасење могуће без Њега.

Познато је да је, кушајући Христа у пустињи, сатана цитирао стихове из Светог Писма. Објашњавајући тај јеванђелски догађај, преподобни Јефрем Сиријац пише: „Оно што му је било неопходно, он је узео из Писма, а оно што му је противречило изоставио је. Тако и јеретици узимају из Писма оно што им је неопходно за своје саблажњавајуће учење, а изостављају оно што противречи њиховој заблуди, да би на тај начин јасно показали себе ученицима тог учитеља.“[преподобни Јефрем Сирин,]/…/

Свети Оци су једногласно говорили да нема спасења ван Христа и Његове Цркве. И то није случајност, није једноставно „поклапање мишљења“. Свети Оци су схватали да допуштање могућности спасења ван Христа и Цркве у потпуности обесмишљава Богооваплоћење, страдања, смрт и васкрсење Христово, и уопште, лишава смисао само хришћанство./…/

Често следбеници ове заблуде – да се човек и без Христа може спасти – као аргумент наводе чињеницу да православних хришћана има мало у свету, па следи, по њиховом мишљењу, да је немогуће говорити о спасењу само искрених чланова Православне Цркве, јер ће се доћи до закључка да је оних који се спасавају врло мало, а оних који гину, веома много.

Али зар управо о томе није говорио Господ Исус Христос: „Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тијесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе.“ (Мт. 7:13-14), „много је званих, али је мало изабраних“ (Лк. 14:24), „Не бој се, мало стадо!“ (Лк. 12:32).

Од самог почетка Господ је објавио ту жалосну стварност, да је оних који гину веома много, а оних који се спасавају мало. Међутим, слава Богу, оних који се спасавају сада има много више од оних који су били у Нојевом ковчегу у време свеопштег потопа, а тај ковчег, по речима светог Филарета Московског, јесте праобраз Цркве Христове.

Сем тога, следбеници указане заблуде говоре о оним несрећним „простим“ незнабошцима, муслиманима или католицима који, наводно „објективно“ нису имали могућност да постану православни хришћани, јер до њих још нису дошли православни мисионари. При том, они који то говоре као да и не знају за Промисао Божији, који показује директно супротну зависност: нису „абориџини“ ускраћени да постану православни хришћани јер апостоли нису стигли до њих, већ је разлог што Господ није к њима послао апостоле, јер је од раније по Свом предзнању знао да нико од њих неће послушати проповед истине.

И то њихово чување у незнању за њих је израз милости Божије, јер „онај слуга који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен, а који није знао, па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен“ (Лк. 12:47-48).

И напротив, ако је Господ видео човека чије је срце искрено тражи истину, па нека чак тај човек живи у народу, који у потпуности не зна за Православље, Он би за таквог човека створио могућност да прими Православље.

Тако је у XII веку Бог за једног Немца-римокатолика створио могућност да сазна за православље и он, обративши се, постао је познат као свети Прокопије Устјушки; у том истом веку, Бог је дао могућност једном волшком Бугарину- муслиману, и тај, обративши се, постао је познат као свети Аврамије Бугарски; у следећем веку Господ је дао такву могућност једном Монголу-незнабошцу и он, обративши се, постао је познат као свети Петар Ордински. Сва историја Цркве пуна је таквим примерима./…/

Када проникнеш у аргументе и тврдње оних који спасење некрштених сматрају могућим, јавља се утисак да они заборављају не само на Божији Промисао, већ и на Самог Бога.

„Добар“ човек за њих је онај који није грешио против људи и који је својим делима показивао благонаклоност према њима. Самим тим, он, по њиховом миш-љењу, постаје достојан спасења./…/

И произилази, да тако тежак грех, као што је неверовање у Бога, непоштовање Христа, модернисти и не сматрају за грех. То је, ето, некаква ситница. Зар је могуће, говоре они, због такве „ситнице“ лишавати човека у вечности јединства са Оним, за Кога он у животу није желео ни да зна, ни да поштује?

Одговорићемо: не само да је могуће, већ и неизбежно, јер је јединство након смрти са Богом, логични наставак оног јединства које је човек изабрао већ у земном животу и које се дарује само од Христа у Његовој Цркви. Управо тако и одвајање након смрти од Бога јесте логичан наставак оног одвајања које је човек изабрао у овом животу и којем је он себе подвргао, претпоставивши Богу или трагању за истинитим Богом самољубље и љубав према греху.

Желео бих да завршим овај чланак речима двојице великих Светитеља XX века:

Свештеномученик Иларион (Тројицки): „И могуће је веома се дивити колико далеко могу људи да оду у свом „тумачењу“ хришћанства. Шта год да пожеле, они истог тренутка и налазе то у Јеванђељу. Показује се да се свака своја испразна машта, па чак и злонамерна мисао може прикрити јеванђелским ауторитетом.

Не, вера Христова постаје јасна и одређена за човека само онда када он нелицемерно верује у Цркву; само онда бисер те вере бива чист, само тада се не меша са гомилом смећа разноразних својевољних мишљења и оцена. О томе је говорио још и апостол Павле, када је Цркву Бога Живога називао стубом и тврђавом Истине (види 1. Тим. 3:15).“

Свети Николај Српски: „Само је оно прави живот, што се у име Господа Исуса тражи и добија. Све друго је смрт и трулеж. У жаркој пустињи људске историје васкрсли Христос је једини отворени и непресушни извор, који напаја, освежава и оживљава. Све друго, што се заморном и жедном путнику може учинити извором, није извор но сјај врелог песка, сличан сјају воде, или ђаволски призрак.“