Очигледно је, на пример, да за већину верника не долази у обзир присуствовање свакодневним посним богослужењима. Они и даље цркву посећују недељом, а као што већ знамо, недељом за време Великог поста литургија, бар по спољашњем облику, не одражава Велики пост. На тај начин човек једва да и осети посни тип богослужења, главно средство којим нам се саопштава дух Великог поста./…/
Без претеривања можемо да кажемо да је Велики пост, иако га «одржава-мо», изгубио од свог утицаја на наш живот и престао да буде бања покајања и обнове оно што би требало да буде сагласно литургичком и духовном учењу Цркве. У таквој ситуацији, можемо ли га ми поново оживети, учинити да поново буде духовна снага у свакодневној реалности нашег живота? Одговор на ово питање првенствено зависи, рекао бих скоро искључиво, од тога да ли ми пост узимамо озбиљно или не./…/
Озбиљно схватити Велики пост значи, пре свега, да га посматрамо у основи – као духовни изазов, који тражи одговор, план, непрестани подвиг. Ово је, као што знамо, и био разлог да је Црква установила недеље припреме за Велики пост. То је време за одговор, за одлуку и план. Најбољи и најлакши пут је следимо упуту Цркве – било само да размишљамо о пет јеванђелских тема које нам се нуде у пет недеља пред постом: о жељи (Закхеј), о понизности (митар и фарисеј), о повратку из изгнанства (блудни син), о суду (посљедњи суд) и о праштању (недеља праштања). Ови одељци из Јеванђеља нису зато да буду у цркви само слушани. Суштина је да се «понесу кући» и да се о њима размишља у терминима мога живота, моје породичне ситуације, мојих службених обавеза, моје бриге за материјалне ствари, мојих односа према конкретним људским бићима, са којима живимо./…/
Нема Великог поста без пошћења. Изгледа, ипак, да многи људи данас пост не узимају озбиљно, или, ако то и чине, погрешно разумију његов стварни духовни циљ. За неке се људе пост састоји у «престајању» са нечим. За друге је то скрупулозно придржавање одређених правила дијете. И у једном и у другом случају, ретко се пост повезује са комплетним подвигом који захтева Велики пост./…/
Пошћење или уздржавање од хране не представља искључиво хришћанску праксу. Он је постојао и још увијек постоји у другим религијама па чак и изван религије, на примјер у неким специфичним терапијама. Данас људи посте (уздржавају се) из многобројних разлога, укључујући чак и политичке. Због тога је важно да сагледамо једино хришћанску садржину поста. Пре свега, он нам је откривен у међузависности између два догађаја које налазимо у Библији: Један у почетку Старог Завета, а други на почетку Новог Завета. Први је догађај Адамов о «прекидању поста» у рају. Он је јео од забрањеног воћа. Тако нам је откривен првородни грех. Христос – Нови Адам – а ово је други догађај, – почиње са постом. Адам је био кушан и подлегао је искушењу. Христос је био кушан и одупро се томе искушењу. Резултат Адамове грешке је изгнанство из раја у смрт. Плод Христове победе је уништење смрти и наш повратак у рај. Нећемо се упуштати у детаљно објашњење значења овог паралелизма. Јасно је да нам је у овој перспективи пост откривен као нешто одлучујуће, ултимативно по својој важности. Није он проста «обавеза», обичај. Он је повезан са мистеријом живота и смрти, спасења и осуде.
Христос је нови Адам. Он долази да надокнади губитак, који је Адам нанио животу, да поврати човека истинском животу, и Он такође почне са постом. «Пошто је постио четрдесет дана и четрдесет ноћи, Он најзад огладни» (Мт 4, 2). Глад је стање у коме постајемо свесни наше зависности од нечег другог – када хитно и неодложно имамо потребу за храном – показујући тако да немамо живот у себи. То је граница иза које или умиремо од глади, или, пошто сам задовољио своје тело, имам опет утисак да сам жив. То је, другим речима, време кад смо суочени са коначним питањем: од чега зависи мој живот? … Сатана је дошао Адаму у рај; он је дошао Христу у пустињу, Он је дошао двојици гладних људи и рекао: једите, јер ваша глад је доказ да потпуно зависите од хране, да је ваш живот у храни. И Адам је поверовао и јео је, али Христос је одбио ово искушење и рекао: Човек неће живети само од хлеба, него од Бога… Учинивши тако, Христос је успоставио однос између хране, живота и Бога, који је Адам прекинуо и који и ми још увек кршимо сваки дан. Према томе, шта је онда пост за хришћане? То је наш улазак у учешће у оном доживљају самог Христа, којим нас Он ослобађа потпуне зависности од хране, материје и света…Део наше хране је већ постао «храна бесмртности» – Тело и Крв самога Христа. Но и свакодневни хлеб, који примамо од Бога, може да буде, у овом животу и у овом свету, оно што учвршћује наше заједничарство са Богом, а не оно што нас од Бога одваја. Овај преображај може да учини једино пост, дајући нам битни доказ да наша зависност од хране и материје није тотална, није апсолутна. Такав пост удружен са молитвом и благодаћу постаје духован.
Све ово, дубоко схваћено, значи да је пост једино средство којим се васпоставља човекова истинита духовна природа. То није теоретски него практични изазов великом лажову (сатани) који је успио да нас убеди да ми зависимо једино о хлебу, и да целокупно људско знање, наука и егзистенција буду сазидани на тој лажи. Пост је оповргавање те лажи и доказ да је то лаж. Веома је значајно да је Сатана сусрео Христа када је Христос постио. Сам Христос је рекао да Сатана може бити савладан једино «постом и молитвом». Пост је стварна борба против ђавола, јер је то изазов оном свеобухватном закону који је од њега направио «Кнеза овога свијета»…
… Овде ми, међутим, откривамо де је пост као физички напор потпуно бесмислен без своје духовне основе: «… постом и молитвом». Ово значи да без одговарајућег духовног напора, без нашег храњења Божанском реалношћу, без поимања наше потпуне зависности само од Бога, физички пост би био заиста самоубиство. Ако је сам Христос био кушан док је постио, ни ми немамо никакве шансе да избјегнемо искушење. Физички пост, ма колико важан, не само да је бесмислен, него је чак и опасан ако се одвоји од духовног напора – од молитве и усредсређења на Бога. Пост је вештина којом су у потпуности овладали светитељи; за нас би он био опасан ако бисмо почели да ту вештину упражњавамо без пажње и опрезности. Целокупно посно богослужење представља непрестани подсетник на потешкоће, препреке и искушења која очекују оне који мисле да се могу поуздати само на моћ своје воље, а не на Бога.
После свега што је речено, морамо ипак имати на уму да ће наш пост, ма како био кратак, ако је прави, водити искушењу, слабости,сумњи и раздражености. Другим речима, он ће бити права борба и, вероватно ћемо, много пута постати малодушни. Међутим, основни смисао поста је да нам покаже да је хришћански живот борба и напор. Вера која не превазилази сумње и искушења, ретко је права вера. У хришћанском животу нема, нажалост, напретка без горког искуства – неуспеха. Многи отпочну пост са одушевљењем, прекину га после првог неуспеха. Рекао бих да смо са овим првим неуспехом стављени на стварну пробу. Ако смо, после неуспеха, и попуштања нашим апетитима и страстима, отпочели поново и нисмо престајали, без обзира колико пута успели, наш ће пост, раније или касније, донијети духовне плодове. Између светости и разочараног цинизма лежи велика божанска врлина – стрпљење – стрпљење, прије свега, у односу на самог себе. Нема светости «на брзину», јер за сваки корак треба да платимо пуну цену. Стога је боље и сигурније почети са минимумом – свега нешто мало изнад наших природних могућности – и мало по мало увеличавати наш труд, неголи да покушамо да у почетку скочимо сувише високо и сломимо се падајући на земљу.
Укратко: од симболичног и номиналног поста, као обавезе и обичаја – морамо се вратити стварном посту. Нека он буде и ограничен и незнатан, али доследан и озбиљан. Искрено сагледајмо своје духовне и физичке могућности и према њима се равнајмо. Али увек имајмо на уму да нема поста без изазова тих могућности, без увођења у наш живот божанског доказа да ствари које су самом човеку немогуће са Богом постају могуће.
