Kад не би Господ сваку моју реч претворио у Херувима, у Серафима, у Анђела, ја не бих могао достојно, ни изблиза достојно, похвалити највећег Србина после Светог Саве, Равноапостолног Светог Владику Николаја Српског.
Два човека има Српска Црква и српски народ. Први Свети Сава, једино до сада Равноапостолни. А за мене и за све здраве српске душе, други Равноапостолни Владика Жички. Српски Свети Златоуст!
И све што је рекао – небеско је благо. Све што је написао – непропадљиво, небеско, вечно злато. Заиста, ако учините излет кроз велике светитеље Божије, кроз велике свете писце Цркве Христове, после Светог Јована Златоустог, цариградског свесунца, најближи њему је Свети Владика Николај и Свети Дамаскин и још мало њих./…/
Ево највећег мученика српског после Светога Саве. Мученик је Свети Владика био на земљи. Они који знају његов (у малом), и најинтимнији живот, знају његов плач чести. Знају његово јецање љубостињско за време рата. Знају Немци, непријатељи ондашњи наши, шта је за њих значио Владика Николај. Та је уста требало ућутати. Њих ућутати, ућутао си српски род. Гле, он који је у светој Љубостињи оплакао тужну српску судбину за време рата, оплакао братоубиство међу браћом Србима, оплакао све муке и невоље српскога рода, постао је заточеник манастира Војловице потом одведен у Дахау на смрт ради Бога, ради нас свих Срба. Мученик над мученицима – то је Владика Николај!/…/
Земаљска Србијо! Где је рођен Владика Николај? А где се упокојио? У туђини! Ниси био достојан Србине да највећи Србин иза Светог Саве издахне у Србији и пошаље душу своју у онај свет где га чека Свети Сава. Било је много муке у души великог Светог Саве, када је напустио земљу и умро у Бугарској. Једна поука за ондашње српске владаре, за ондашње српске земље, за ондашњи српски народ. И ево друга поука, друга историјска поука се понавља. Владика Николај умире у Америци, тамо у Либертвилу. Симболично и страшно. Други највећи човек умире ван наше земље. О, како смо недостојни! О, како је срамно бити човек издавши највеће људе своје, највеће светитеље своје. О, како је страшно бити Србин без Христа! Како је страшно бити Србин без Светога Саве! Без Светог Владике Николаја!
Ми данашњи Срби, ми не знамо шта имамо? Али ето, Бог нам је послао и Пророка, и Апостола, и Еванђелиста! А зашто смо ми, ова генерација наша – најгори Срби! Зато што смо издали све што се не сме издати! Зато што издајемо Господа, Његову Истину, Вечни Живот, Царство Небеско!
Авај! Авај! Да молимо Светог Владику Исповедника да нас спасава из пакла, из нашег најдубљег пакла. Нас савремене Србе. Да нас сврста у своју небеску војску, да нам да Херувимску неустрашивост да Господа Христа изнад свега волимо и љубимо, као он. То је његов аманет. Цео његов живот је био аманет и тестамент светосавски, косовски! Све жртвовати за Христа. Христа низашта. То је аманет Светог Владике Николаја. То је аманет Светога Саве. То је аманет Светога Кнеза Косовског.
Нема већег Учитеља, нема већег небеског звона над српском земљом од Светог Владике Николаја. Громовник као Свети Илија, али и благ и милосрдан попут Господа Христа. Ми, ми имамо само један пут, један излаз из нашег пакла, један једини пут у рај наш – то је пут Светога Саве и Светога Николаја.
Нека би благи Господ пробудио српске душе за све што је вечно, за све што је свето. И нека би Свети Владика Николај умножио своје молитве у Небеској Србији за нас миогогрешне на земљи. Нека преклиње са Светим Савом и свима српским светитељима Господа Христа да Србе умудри, да Србе опамети, да Србе приведе вери. Да их васкрсне из свих безбројних гробова њихових. Гробова саможивости, братомржње, братоубиства. Авај, свих размирица и несрећа. Мржња је опчинила Србе. Господе уклони са српске душе братомржњу.
Свети Исповедниче, са свима светитељима моли се, да се Срби опамете. Да се браћа измире, да нестане раскола и подела те највеће куге – куге данашње којом се заразио српски народ.
Крајем прошлог столећа довели су једном епископу малене тада Србије једног дечака да га упути у богословију. „Шта ће нам тај, рече владика погледавши на дечка. Зашто да шаљемо ово слабуњаво дете? Неће издржати тамо, умреће, те ћемо узалуд бацити паре“. Али, видећи како је дечак жедан науке, владика се ипак одлучи да га пошаље у богословију.
Тако то бива: оно што изгледа малено у очима људи, велико је пред Богом.
То је био Николај, велики светитељ и Златоусти иаших дана. Растући телом, још је више растао духом мали Велимировић. Као што сунђер упија у себе воду, тако се и он напајао наукама. Не само једна, више школа су га имале као свога слушаоца и ђака. Србија, Русија, Енглеска, Немачка и Швајцарска виделе су га на својим пространствима као пчелу која сакупља мед. Није он тежио само да много зна, тежио је да постигне Истину. Чврст у вери Православној, он је тежио да и умом постигне оно што даје вера. Није сумњао у истине вере, него је тежио да разум свој освети Истином и да јој послужи умом, срцем и вољом. Развијао је свој разум да плодовима његовим нахрани не само себе, но и друге. Уколико је растао разумом, утолико је растао и духом. Постепено су се губиле његове човечије слабости, изграђивао се духовни великан, светао и умом и животом… Онај малени дечко, толико слабуњав да су се бојали да га пошаљу у школу, постао је велики учитељ Цркве Право-славне, проповедник Православне вере, мудри пастир, духовни вођа Србије, стуб своје Отаџбипе, апостол Православља у даљним странама.
Стално размишљајући о високим питањима, он је црпео мудрост одасвуда – из науке, из природе, из догађаја обичног живота, али је највише просвећивао душу своју светлошћу божанском, хранећи је Светим писмом и молитвом. Он је учио, својим примером и речју, на сваком месту и у свако време, не гледајући да ли разговара са појединцем или га слушају хиљаде људи.Када се унапред знало да ће Владика Николај беседити, окупљали су се у великом броју: и побожни и маловерни, учени и прости, стари и млади, професори и ђаци; за све су биле корисне његове речи. … Као што је за Светог Јована Златоуста рекао Свети Прокло да му само други Златоуст може одати достојну хвалу, исто тако и Епископа Николаја може похвалити само раван њему.
•Вера човекова није друго него отварање врата душе и допуштење Богу да уђе.
•Лако је научити животињу, лако је научити простака,али је тешко научити онога ко је ненаучен већ постао учитељ другима.
(Св. владика Николај)
Он је свој земаљски живот завршио молитвом и ми верујемо да се сада моли за нас пред Небеским Престолом Спаситеља света, Коме је верно служио.
Владика Николај (Велимировић) рођен је 23. 12. 1880. у селу Лелићу од родитеља Драгомира и Катарине. После основне школе, гимназије у Ваљеву и Богословије у Београду уписао се на Старокатолички богословски факултет у Берну, где је 1908. одбранио докторску дисертацију… 20.12. 1909. замонашен је у манастиру Раковици и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха. … Одмах после немачке окупације владика Николај је интерниран у манастир Љубостињу (Петровдан 1941. г.), да би касније био премештен у манастир Војловицу. Овде је био заточен заједно са патријархом српским Гаврилом. Из манастира Војловице Немци су их 14. септембра 1944. године одвели у логор Дахау. Ослободили су их Американци 8. маја 1945. После ослобођења владика Николај се није вратио у комунистичку Југославију. Извесно време је живео у Енглеској, а затим се преселио у Америку, где се и упокојио – Пенсилванија 5. (18) марта 1956. Био је сахрањен покрај српског манастира Св. Саве у Либертивилу“,“ а 1991. године пренет је у свој родни Лелић.
На звонику наше цркве (после 2.св.рата) сакривена су била дела у рукопису Св. Владике Николаја, да их тадашња власт не би уништила. Отуд а се може претпоставити, а многи то потврђују својим казивањима, да у овој црквици налазе неки посебан мир и спокојство – да су испуњени неком посебном милином, коју на другим местима не осећају. То је, неспорно присуство Св. Оца Николаја Жичког, који тиме одаје захвалност овом храму.
