Без Васкрсења Христовог апсолутно је немогуће објаснити пламену и неустрашиву проповед Апостола, оних Апостола који су се разбегли поражени ужасом Голготске трагедије. Само присуство Васкрслог Господа Христа могло их је сабрати и запалити им душе невиђеним религиозним пожаром. Васкрсли Христос је чар којом су они бесповратно очарани, радост којом су они неотрежњиво опијени. Они горе у пожару радосне вере своје и запаљују њиме сав свет…
Немогуће је не веровати овим људима, јер су факт васкрсења Христовог пронели кроз страховиту сумњу. Врло критички и врло скептички они су тај факт испитивали са сваке стране, и проверавали га непоштедно и невернички. Са највећим неповерењем они се у почетку односе према васкрсењу Христовом; то неповерење иде до увредљивости: прву вест о васкрсењу они називај лажју (Лк.24,11). Једина је Марија Магдалина која без резерве и критике прима тај факт; у томе је њена ненадмашна величина, и њено апостолство (Мк.16,9-11). По васкрсењу Свом Васкрсли Господ се много пута и многима јављао, и чинио дела обичних људи да би их убедио у Своју реалност. Он са ученицима седи за трпезом, узима хлеб, благосиља га и даје њима (Лк.24,30). И док они узбуђено претресају могућност Његовог васкрсења, Он опет стаје међу њих и говори им: Мир вам; они се још више узнемирују, и уплашени мисле да виде духа; а Он, да би им најочигледније доказао психофизичку пуноћу и реалност Своје васкрсле Личности, пита их: Што се плашише? И зашто такве мисли улазе у срца ваша? – мисли да сам ја дух. Видите руке Моје и ноге Моје; Ја сам главом; опипајте Ме и видите, јер дух тела и костију нема као што видите да Ја имам. И ово рекавши показа им руке и ноге. А док они још не вероваху од радости и чуђаху се рече им: Имате ли овде што за јело? А они Му дадоше комад рибе печене, и меда у саћу. И узевши једе пред њима (Лк.24,36-42). – Очигледнији, експерименталнији доказ је немогућ, доказ да је Господ Исус и по ваокрсењу Свом истински човек и истински Бог. Богочовек Христос је и по васкрсењу Свом остао Богочовек, и то прослављен и непоречно посведочен за Сина Божјег и Сина Човечјег…
Ако мртви не устају, онда је човек трули израштај на лешини што се зове земља. Ако нема васкрсења, онда је овај свет проклета лабораторија гноја, а сваки човек – херметички затворена флаша гноја. Само васкрсење даје могућности и силе да се човечја личност може сматрати као блага вест и да се може и треба развијати безгранично и бескрајно. Васкрсење доказује бесмртност душе људске и тела људског и тиме омогућава непрекидно, континуирано, вечно узрастање човечје личности у сфери Троичног Божанства. Спаситељеве речи: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5,48) могу се остварити само ако је човек бесмртан, ако васкрсава пуном личношћу својом: и телом и духом. Било би немогуће узрастати растом Божјим (Кол.2,19; Еф.4,13), ако је смрт завршни моменат моралног узрастања. Прави, истински прогрес постаје могућ само кроз васкрсење, јер оно ствара органску везу између овог света и оног, између овог живота и живота вечног.
Зато што Васкрсење Христово није апстрактна теорија, него догађај и чињеница, може се усвојити не апстрактно и теоријски, него личним додиром, личним сусретом са Васкрслим Господом Христом. Најбољи пример тога су Дела Апостолска. Јер све што је Христос чинио, чинио је да би и ми чинили; све што је Он био, био је да би и ми били; све што се с Њим десило, десило се да би се и с нама дешавало; Он је постао Богочовек, да би ми постали богољуди; Он је живео безгрешно и свето, да би и ми живели тако; Он је страдао, мучен био, да би и ми страдали и мучени били; Он је умро, да би и ми умрли Његовом смрћу; али Он је и васкрсао, да би и ми васкрсли с Њим. То лично саоваплоћавање Њему неопходно је за сваког следбеника Његовог. Самоодречним подвигом вере човек преноси себе у Васкрслог Господа Христа, и почиње да живи Њиме, да мисли Њиме, да дела Њиме. Узрастање у том животу врши се кроз многе подвиге постепено и органски: иде се од нижег ка вишем, од првог ка последњем. Кроз живот Христов иде се у смрт Христову. Да би васкрсли, неопходно је да претходно реално усвојимо Христову смрт као своју, Јер кад смо једнаки с Њим једнаком смрћу, бићемо и 
васкрсењем“ (Рм.6,5); јер када се крштењем погребемо у смрт Његову, са Њим ћемо и васкрснути, и ходити у новом животу Васкрслог Господа (Рм.в,4). Ако умресмо с Христом, верујемо да ћемо и живети с Њим (Рм.6,8), живети с Њим вечно, јер Христос уста из мртвих, и више не умире; смрт више неће овладати Њиме (Рм.6,9; 6,10-11; 6,22-23)./…/
Једини прави смисао људског постојања у овој воденици смрти лична бесмртност сваког људског бића. Без тога, нашта ми прогрес и усавршавање? Нашта ми добри и зло, истина и љубав? Нашта ми небо и земља? Нашта ми Бог и свет?
Целу нашу планету смрт је претворила у безизлазну лудницу. Од лудила смрти један је лек: бесмртност.
Јер ништа страшније од бесмртности, ако у њој нема љубави. Шта је то онда? Вечно мучење, пакао. Јер пакао и није друго до одсуство љубави.
Страшно је бити човек, ако човек није бесмртан и вечан. Ја и ти путујемо на гозбу црва, ако је последња станица нашега живота живот у гробу.
Бескрајност без Христа? Зар то није – бескрајна мука за дух људски. Пакао и није друго него бескрајност без Христа, бесмртност без Христа. Живети бесмртно без Господа – ето шта сачињава вечне паклене муке.
Човече и брате, шта је твој живот на земљи без Вечнога Живота? Шта? Кратак период времена мука и несрећа и страдања и болова и болести – то је земаљски живот човеков без Господа Христа. А Бог донео нам Живот Вечни, и за тебе и за мене, и даје нам у Својој Цркви Своје Свето Причешће, кроз крштење, кроз веру, кроз љубав, кроз наду, све то Он, Чудесни Господ храни душу бесмртном и вечном храном… нуди ти бесмртност и Живот Вечни.
Шта ти користи наука и култура и цивилизација, биоскопи, позоришта, универзитети, лабораторије, летови у васиону, штат ти то вреди? Сутра си ти кандидат за смрад, ти човек – смрдљиви леш. То си ти без Христа, то без Вечнога Живота, то без бесмртности!
Смрти није било док човек грехом својим није увео смрт у овај свет… Зато 
је Господ и постао Човек да би човека обесмртио.
Човек је бесмртно и вечно биће. Човек је створен за бесмртност и живот вечни, човек је створен да не буде пролазни црв на земљи, него вечно биће на земљи. Шта је човек без Вечнога Живота? Врећа крваве иловаче, врећа пуна црва. Шта је човек без бесмртности? Несрећа модерног и новог европског човека.
Ко Богу служи себи слу-жи, и својој вечности служи, своме вечном човеку у себи служи, своме бесмртном човеку у себи служи.
Само је Истинити Бог онај који може да победи смрт, који теби и мени оси-гурава бесмртни Живот Веч-ни. Све је друго лаж: лажа и паралажа.
Знај, брате и сестро: свако твоје добро и свако твоје зло бесмртно је. Јер твоје добро води у рај, твоје зло у пакао…Човече! Увек си бесмртан, увек си вечан, никад ниси смртан – не варај себе! И када тело заспи сеном смрти – душа је вечно будна.
Човек расте у све бесмртности божанске, остајући увек при својој људској природи. Зато хришћаниновом усавршавању нема мере: једина је мера – безмерје, једини крај – бескрај.
