Друга недеља Часног поста зове се Пачиста, јер долази иза чисте недеље. Ове недеље вршимо спомен на једног великог Црквеног Оца и Богослова – Светог Григорија Паламу, архиепископа солунског и чудотворца (+1368.), заступника исихазма. Свети Григорије је остао упамћен као борац против оних који су негирали могућност да човек може доћи у истинску, мистичну, заједницу са Богом. Био је живи сведок да људи, благодаћу Божијом, већ сада и овде могу постати учесници божанскога живота и удостојени виђења нетварне светлости Божије.
ПРОТОЈЕРЕЈ АНДРЕЈ ТКАЧОВ, ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА (1. део)
Суботе и недеље се у Великом посту не сматрају посним данима. И то није због тога што је дозвољено да се у ове дане једе нешто мрсно. (Мрсна храна је за телесно здраве људе забрањена до самог Васкрса). То је због тога што се суботом и недељом служи потпуна, права литургија. Пошто Црква литургију сматра каменом-темељцем, од тога да ли се она служи или не служи и дани постају празнични или тужни.
Ако за све време Великог поста човек на службу иде само недељом, неће осетити пост, без обзира на уздржавање у храни. Треба да иде и на службе које су у посту посебне, како би осетио контраст између ових светих дана и осталих дана у години, како би дубоко удахнуо исцељујући ваздух Четрдесетнице. Главна међу посебним службама јесте литургија Пређеосвећених Дарова. Она се од традиционалне литургије разликује по томе што се на њој Богу не приноси Бескрвна Жртва. Жртва је принета раније, Дарови су освећени и њима се може причестити. Цела служба представља припрему за причешћивање унапред припремљеним Даровима.
Главна мисао која треба да се роди услед пажње посвећене овој теми јесте чежња за причешћем, туга због растанка. То да човек не жели да чак и недељу дана остане без Светих Тајни. Иако човек не сме да светкује, већ треба да се смирава и да плаче, није могуће не причешћивати се, дакле, треба се причестити макар унапред припремљеним Даровима. Литургија Пређеосвећених Дарова, њен чин, њено порекло и потреба за њом се не могу схватити без љубави према тајнама и праксе честог причешћивања. Причајте шта год хоћете и размишљајте како год хоћете, али да је у Древној Цркви постојала традиција причешћивања пет-шест пута годишње никад не би настала литургија Пређеосвећених Дарова. Не би постојала сама потреба за њом. А ова потреба се зове: не могу без Христа и причешћа. „За мене је живот Христос, а смрт – добитак.“
Ако се људи причешћују ретко и литургију треба ретко служити, испуњавајући остале дане читањем обеднице, појањем псалама и акатиста, поукама и проповедима. Међутим, то је поштен пут у нигдину, што и ономе ко не види треба да буде јасно. Литургија се не сме изостављати. Она је наше једино богатство. Напротив, треба тако јако заволети литургију да би се кроз њу схватио црквени живот уопште. А.С.Хомјаков је апсолутно тачно говорио да „хришћанство разуме само онај ко разуме литургију“.
Марија Египатска је у пустињу на дуги низ година отишла тек након што се причестила. Пошто још увек није била очишћена од страсти она је као залог за будућност добила причешће и благодат како би тамо, у пустињи, имала Божанску помоћ. И ми, по речима Андреја Критског, треба да се уселимо „у пустињу страсти покајањем“. Страсти се за време поста откривају, буде се, муче и узнемиравају душу. Повремено не само да је узнемиравају, већ је жаре и пале. Потреба за Божанском помоћи постаје све већа, више се осећа. Управо због таквих трудбеника који добро посте, који су посебно оштро осетили своју немоћ, настала је литургија Пређеосвећених Дарова.
По свом чину она се спаја с вечерњем и било би добро да се служи увече. (Немојте журити да негодујете – пустите ме да кажем до краја.) У суштини, тешкоћа вечерњег служења је само једна – дуг евхаристијски пост. Све остало су технички детаљи. Изговор да се то одавно није радило не важи. Код нас се много тога доброг није радило, а на много тога лошег смо се навикли. Зар треба све грешке да маркирамо знаком „не дирај“, а од целокупног заборављеног наслеђа да се одрекнемо?
СВЕТИ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ, БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ ПАЧИСТУ (одломак)
Због чега је света Црква установила да се данас чита јеванђељска прича о узетоме? Свакако због тога што она у свима нама види болеснике од узетости, то јест од греха, и жели да сви, ради исцељења, похитамо ка Исусу Христу. И тачно је: сви смо ми узети. Сваки наш грех је узетост. А да је грех заиста душевна узетост, то је свако од нас на себи осетио. Од сваког греха трпи наше срце, разум отупљује за све духовно, слаби воља за добрим делима, оболевају, да тако кажемо, све основе нашега живота, јер, када оболи срце главни покретач нашег живота тада болест захвата целог човека. Због тога света Црква, знајући како је човеку важна чврстина срца и постојаност на стени вере и Божијих заповести, пева у глас са нама: Утврди, Господе, на стени Твојих заповести, колебљиво срце моје(Канон Андреја Критског, песма 3)…
Сваки пут када се грешник искрено каје због својих грехова, Сам Господ му изнутра говори: Синко, опраштају ти се греси твоји. Шта вас спречава да се вером приближите Исусу Христу и од Њега добијете исцељење? Дођите, исцељујте се: пријем сада сви објављујемо током целе Свете Четрдесетнице. Све прима Сам Христос. Свештеници су само сведоци пред њим, посредници између Њега и вас. Само не заборавите, Исусу Христу морате долазити са јасном свешћу о томе да сте ви грешници, да сте без Њега немоћни и мртви душом, морате веровати свим срцем да је Он ваш Творац и Судија, и да само Он има власт на земљи опраштати грехе (Марко 2,10). Не заборавите још и то да је после исцељења од греховне узетости безумно и опасно свесно изазивати нову узетост. Ето, постао си здрав, говори Господ, више не греши, да ти се што горе не догоди? (Јован 5,14). Амин.
****
Исихазам (гр: ησυχια/исихиа – мировање, тиховање, ћутање) је молитвена традиција у Православљу, коју упражњавају монаси исихасте. Овај начин духовног живота је претежно заступљен на Светој Гори, а проширио се са Синаја.
Исихастичка пракса започиње покајањем и подвизима за очишћење душе и тела од страсти, а наставља се непрестаним упражњавањем унутрашње молитве срца (Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног/грешну). Плод таквог подвига је виђење Божанске светлости, попут апостолског виђења на гори Тавор приликом Христовог преображења. Исихазам није само дело подвига, већ је и потпуно окретање човековој унутрашњости сједињено са пуноћом црквеног живота и неопходношћу учешћа у Евхаристији и Светим Тајнама Христовим.