Ми хришћани знамо да наш живот на земљи само почиње, почиње да би се вечито наставио у ономе свету.
Ето, Свете Тајне Причешћа, и у њој казана нам је сва тајна Спаситељевог доласка у овај свет. Зашто је Спаситељ дошао у овај свет? Чули сте ове дивне молитве које се читају пре Светог Причешћа. Спаситељ је дошао у овај свет да нам кроз Причешће да Себе, Бога целога. Он је дао нама не само Вечну Правду, Вечну Истину, Вечну Љубав, Вечну Доброту, него нам је дао Себе целога – Бога целога. Већи дар људи нису могли добити, већи дар људи не могу добити. Господ је дошао у овај свет да Собом испуни све [Еф. 1,23; Кол. 1,17-18], да Собом, како веле Свети Оци обожи све, да нас људе претвори у мале богове, у мале христосе, да Њиме живимо у овоме свету.
Чули сте дивну молитву где се вели: Господе, дај ми да се Тобом причестим, а кроз Тебе да у мени живи и Бог Отац и Дух Свети. Цело Божанство живи у свакоме од нас у Светом Причешћу. Зато је Свето Причешће неисказано велика тајна, не само тајна, него светајна. Она казује сву Личност Господа Христа. Казује сву судбину нашу: ко смо, шта смо, куда идемо и ради чега смо у овоме свету? Није Бог од шале створио свет, није Бог без дубокога промисла о свету, створио овај свет. Ради чега? Да нам да Себе. Зато Апостол Павле и пише: Хришћанин је велик, и живи у вери да постоји Христос Бог[2 Кор. 5,19; 1 Тим. 1,15; Д. Ап. 8,37] – то јест: ви знате да је Господ Христос дошао у овај свет. Он нам је дао Своје Еванђеље. Шта, ради чега је Он то учинио? Да би смо ми живели Њиме, живели како се пристоји Христу Богу[Кол. 1,10; 1 Сол. 2,12]. То значи Свето Причешће. Примаш Свето Причешће да би живео Господом Христом. Људи смо, слаби смо, посрћемо, падамо, али ту је Господ Христос. Ту је Он да нас често пута, и много пута, кроз Свето Причешће обнови, оживи, да нас васкрсне из мртвих. Чули сте: „Који једе моје Тело и пије моју Крв, у мени борави и ја у њему“[Јн. 6,56]. Како ти можеш умрети када је Господ Христос у теби? Ти или спаваш, или не знаш шта радиш.
На свакоме од нас, браћо моја, испуњује се прича о сејачу и семену[Лк. 8, 5-15]. Господ, Небески Сејач, сеје исто семе по свима душама: исту правду, исту љубав, исту милост, исту доброту, исту веру. Али, шта ми радимо? Ми често то запостављамо, одбацујемо од себе. Дешава се с нама оно што је у причи о сејачу и семену. Није криво семе што не доноси плода, семе Господ сеје. Није криво Еванђеље Господа Христа, криви смо ми што нећемо да се трудимо, што немамо ревности. То је оно камење, то је оно трње о коме говори Спаситељ у причи о сејачу и семену[Лк. 8,13-14]. Трње велико узрасте и угуши семе посејано Господом Христом, то ми често радимо. Причестимо се, примимо највећу Светињу, изађемо из Цркве и кроз два – три дана враћамо се на свој стари живот.
А гле, ми смо позвани да живимо новим животом, да живимо, као што вели Апостол, „угледајући се на Господа Христа“[1 Кор. 11,1; 1 Сол. 1,6], да живимо Богу Христу. Ради тога је Господ дошао у овај свет. Ради тога се ми причешћујемо, да живимо божанским животом у овоме свету,да живимо по Еванђељу. Господ је рекао: „Љубите непријатеље своје“ -гле, а ми често мрзимо и пријатеље своје. „Чините добро онима који вас мрзе“ – а ми чинимо зло онима који нас љубе[Мт. 5,44]. Спасени смо пошто се вратимо Светом Еванђељу. Што се нисмо повратили? Зато ми хришћани имамо велику одговорност пред Богом! Нама је дато све. Дат нам је васцели Бог, ради тога да би смо Њиме живели, да би Он управљао нама. Нико други. Ако треба и да страдамо за Њега.
Данас, залутали људи, одричу Господа Христа; то је њихова погибао, то је заслепљеност, лудило. Ради чега онда човек треба да живи у овоме свету? Ради мука и невоља?! А шта је живот људски него мука и невоља? Непрекидна поворка мука и страдања у свету. Је ли зато Господ створио свет? Сигурно, не! Али људи, избезумљени својим умом, да, избезумљени својим умом, верујући да ум може све да схвати и сазна, они су дошли до тог лудила до кога ни ђаво дошао није, они одричу да Бог постоји![Пс. 14,1]
А ђаво са страхом и трепетом види Бога[Јак. 2,19]. Неће да му служи, то је друго, али он не одриче Бога. Људи иду даље од ђавола, не признају да постоји Бог. А ђаво, знате шта хоће? Ђаво хоће да људи не признају да он постоји: нема ђавола! Онда је лако ђаволу да га слушају, чим не верују да ђаво постоји.Он онда крене да заузима једну бусију за другом у твојој души, заузима једну тврђаву за другом, док сву душу не освоји. А ти после тврдиш: нема ђавола! А он сав у теби! Он и хоће да ти тврдиш: нема ђавола, и он ће ти лакше прићи.
Тако је човек дошао, браћо моја, до лудила у овоме свету, само благодарећи својој злој вољи. Злој вољи. Сваки од нас чини грех по својој вољи. Грех није ништа друго, како веле велики духовници и Свети Оци, ништа друго него злоупотреба слободне воље. Бог ти је дао слободну вољу да се саживиш са Господом Христом, да се испуниш Њиме. Ето, чули сте, сваки дан се у Цркви молимо да нам да овај дан свет, миран и безгрешан. Цео дан безгрешан, ноћ безгрешна. И тако из дана у дан да се трудимо да без греха проводимо ове дане, ове чудне бројанице Божије, које су и светле и мрачне, и дневне и ноћне. То, то је свима нама потребно – да приморава-мо себе на свако добро.
Често се наша душа лењи, неће да чини добра, али веле велики хришћани, велики Свети Оци: приморавај себе на свако добро. То је хришћанин! Хришћанин је онај који себе на свако добро приморава! И кад примораваш себе на свако добро, Господ ће онда да ти да небеске силе, благодати, да ти заиста можеш да твориш Његове заповести, и да испуниш смисао свога живота на земљи. Како веле Свети Оци, да постанеш мали бог по благодати, мали Христос, да живиш Њиме, само Њиме и ради Њега. Јер ћеш изаћи из овога света и ући у онај свет, где Господ Христос царује и влада, као и у овоме свету. У овом свету кроз Цркву, у оном свету кроз Небеске Силе (тј. опет кроз Цркву).
Зато, браћо моја, примајући Свето Причешће, трудимо се да живимо по Господу Христу, да живимо по заповести Апостола: Живите као што пристоји Христу Богу[Сол. 2,12; Кол. 1,10]. Тако и ти, примајући Свето Причешће, говори себи: пази шта радиш, живи од сада Господом Христом. Човек си, падаш, покај се, устани. Јер је Господ Благи рекао: Ако човек седамдесет пута ба дан сагреши, седамдесет пута седам сагреши и каје се, опрашта му Господ[Мт. 18,2-122]. Ето свелека, ето Царства Небеског, ето Раја за свакога од нас! Грешиш – човек си, кај се, одмах се кај, и тиме ћеш стећи од Бога милост и опро-штај грехова.
Нека би Благи Господ, молитвама Пресвете Богомајке и свих Светитеља, помогао свакоме од нас, да испунимо своју човечанску, хришћанску дужност. Да живимо Господом Христом и кроз Њега, еда би смо Њиме, Њиме задобили Царство Небеско и Живот Вечни. Амин.