ОПРАШТАЊЕ (Сиропусна недеља), Протојереј Александар Шмеман
У сиропусну недељу Црква прославља све људе који су „просветљени постом“: треба да следимо свете, који су нам узори и водичи кроз тешки подвиг поста и покајања. У напору који намеравамо да отпочнемо, нисмо сами:
„Прослављамо сабор светих отаца:
Антонија Великог, Евтимија Великог и све њима
сличне, који су прошли кроз живот као кроз рај сладости…“
Имамо помоћнике и примере:
„О свети оци, славимо ваше примере,
Ви сте нас заиста научили да ходимо
правом стазом;
благословени сте, јер сте радили за Христа…“
Најзад долази последњи дан, који се обично зове „Недеља праштања“, али треба напоменути још један литургички назив:
„Истеривање Адама из рајског блаженства“. Ово име обухвата целокупну припрему за Велики пост. До сада со сазнали да је човек створен за рај, за богопознање и заједницу са Богом. Грех је човека лишио тог благословеног живота, а његов живот на земљи је – изгнанство. Христос, Спаситељ света, отвара врата раја свакоме ко Га следи, а Црква дочаравајући лепоту Царства Божијег, помаже да наш живот буде поклоничко путовање у небеску домовину. На почетку Поста, ми смо као Адам:
„Адам је био истеран из раја због јела па седећи испред њега ридаше, уздишући говораше умилним гласом: Тешко мени што настрадах ја несрећник! Преступих једину заповест Господњу и лиших се свих блага. Најсветији рају, био си ради мене засађен, а ради Еве си затворен, моли оног који те је створио и мене саздао, да се испуним твојим цвећем. Тада му Спаситељ одговори: не желим да моје створење пропадне; желим да се спасе и дође до познања истине, јер нећу отерати онога који ми долази…“
Велики пост је ослобођење од нашег робовања греху, ослобођење од тамнице „овога света“. Штиво из Јеванђеља у ову последњу недељу (Мат. 6:14-21) поставља услове за то ослобођење. Први је услов ПОСТ – који се састоји у одбијању да прихватимо жеље и подстицаје наше пале природе као нешто нормално и у напору да се ослободимо од диктатуре тела и материје над духом. Ипак, да би био делотворан, наш пост не сме да буде фарисејско, спољашње истицање. Ми не треба да се показујемо људима како постимо него Оцу нашему, који је „у тајности“. Други услов је ПРАШТАЊЕ. „Ако опростите људима њихове преступе, ваш Небески отац ће и ваа опростити. „Тријумф греха, главни знак његове превласти над светом, јесте деоба, опозиција, издвајање, мржња. Стога, први пробој кроз ову тврђаву греха јесте опраштање: повратак јединству, солидарности, љубави. Опростити – значи ставити између себе и свога непријатеља“, блажено праштање самога Бога. Опростити – значи одбацити безнадежно међусобно „умртвљавање“ људских односа и препуштање Христу да их Он реши. Опраштање је „пробијање“ Царства Божијег у овај грешни и пали свет.
Великопосна молитва Светог Јефрема Сирина
Велика већина верујућих људи везује Велики Пост, пре свега, за кратку молитву, познату под именом „Великопосна молитва св. Јефрема Сиријског“. Ова молитва се чита на крају сваког великопосног богослужења и њу верници читају током Великог Поста код својих кућа, у својим појединачним молитвеним правилима. Може се рећи да та молитва боље, једноставније и краће од било чега другог изражава смисао и дух онога што Хришћани већ вековима називају Великим Постом. Ево како гласи та молитва:
Господе и Владико живота мога, духа лености, унинија, властољубља и празнословља, не дај ми.
Дух целомудрености, смиреноумља, дуготрпљења и љубави, даруј ми, рабу Твоме.
Да, Господе, Царе, даруј ми да сагледам сагрешења своја и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове века. Амин.
Униније – чамотиња, грешно душевно стање које у себи обухвата тугу (на смрт), очајање, лењост, обамрлост, малаксалост, клонулост
Целомудреност – духовно стање целовите личности које у себи обједињава духовну мудрост, сабраност, непорочност и чистоту живота.
Смиреноумље – смиреност и смерност ума и срца, то јест читавог бића човековог, христолико живљеље.
Свети Оци о посту
Свети Василије Велики: „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека.“
Свети Јован Златоусти: „Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измирисе са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама исвим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње.“
Свети Николај Жички: „Постом се задобија чистота телесна на првом месту, а кроз чистоту телесну и чистота духовна. Пост, молитва и милостиња јесу практични израз вере, наде и љубави. Од неуздржљивости у јелу долази свака друга неуздржљивост. Превасходна ствар је пост, али је још превасходнија праштање увреда. Постом се човек вежба за великодушност, а опраштањем увреда поклања великодушност. Оно претходи овоме, но само ово не спасава без онога. Постом човек олакшава и тело и дух од мрака и дебелости. Тело постаје лако и чило, дух светао и јасан. Ако се неко хвали постом, нема користи од поста. Ако неко пости с гордошћу, нема смирења, нема користи од поста.“
Свети Марко Подвижник: „Пост доноси корист онима који му разумно приступају, док штети онима који му неразумно приступају. Због тога они који се старају за корист од поста треба да се чувају штете која може доћи од њега (тј. таштине). Хлеб који једемо након окончања поста који смо себи наложили треба да разделимо на дане у које не окушамо храну до ситости, како бисмо, узимајући свакодневно по мало, покорили мудровање свог тела и срце утврдили у корисној молитви. На тај начин ћемо силом Божијом бити сачувани од надмености и све дане свог живота се постарати да проведемо у смиреноумљу, без којег нико никада не може угодити Богу.“