ГРИГОРИЈЕ, ЕПИСКОП ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКИ – НЕДЕЉА О РАСЛАБЉЕНОМ
Оно што нам доноси Хришћанство, Јеванђеље, Христос, Његов живот међу нама и наш живот у Цркви, јесте радост сусрета са другим човјеком и Христом Спаситељем.
У свим јеванђелским догађајима се ради управо о сусретима, о сретањима личности Бога и личности човјека. Сваки од тих сусрета је спасоносан и преображавајући за људе, али најкарактеристичнији су они у којима Христос исцјељује болесне људе. Таквом једном догађају посвећена је и ова недјеља, трећа по Васкрсењу, коју зовемо Недеља о раслабљеном…
Ево кључног питања које Господ упућује болном, јадном, немоћном, раслабљеном човјеку: „Хоћеш ли здрав да будеш?“ Он као да говори: Ја нећу на силу да те исцијелим, нећу без твоје воље и жеље да ти се намећем за добротвора. Заиста, свако оздрављење (било оно духовно или физичко) јесте плод сусрета и сарадње између Божанске силе, са једне стране и човјекове вјере и жеље за оздрављењем са друге стране. И тек када чује наше: „Да, Господе“, (а то ДА је наша вјера, наша нада, наше повјерење у Њега, наша молитва и горућа жеља), тек тада Господ Који нас је и створио, Који је Једини истинити Извор здравља и живота својом исцјељујућом силом и благодаћу доводи наше тијело и душу, све биће наше, у ону првобитну равнотежу и хармонију које су увијек плод Његовог присуства у нашем животу…
Јако је важно да схватимо и да пред Богом и самима собом признамо да смо сви ми паралисани сопственим гријесима, слабостима и малодушношћу које трају краће или дуже, али нас свеједно чине веома сличнима овом човјеку о коме говори данашње Јеванђеље. И док год су страх од гријеха или преданост гријеху јачи од жеље да га се ослободимо, док год је вјера у Господа и поуздање на Њега замијењено неким јадним поуздањем у сопствене (не)моћи или – још горе – равнодушношћу, дотле ћемо бити паралисани и попут овог јеванђелског болесника неспособни да направимо ма и један корак напријед… Без нашег „да, Господе“, ни сила Крста, ни снага Васкрсења, ни безгранична љубав Његова неће имати прилике да се пројаве у нашим животима.
Други, веома важан моменат у овом Јеванђељу је одговор болесника на питање: „Желиш ли да будеш здрав?“ Умјесто конкретног одговора, он каже: „Господе, немам човјека!“ А на Господње питање: „Желиш ли да будеш здрав?“ – ако желиш, ако вјерујеш, ја сам ту и вјера ће те твоја спасти – он као да одговара: наравно да хоћу, али не могу сам, треба ми неко, треба ми Други, и шта значи само моје хтијење кад „немам човјека?“ И ето, то је довољно, то је онај први корак ка изласку из себе и кретању у сусрет другима, Другоме, Њему, Богу Живоме. У овом питању-одговору одузетог човјека крије се клица вјере и воље за исцјељењем, као и свијест о сопственој немоћи. На овај „импулс“ вјере, на ову упорност и вољу за оздрављењем (пуних тридесет осам година, стално изнова, он са надом очекује да анђео Божији узбурка воду!), Господ одговара чудом: „Устани, узми одар свој и ходи!“…
Прва недјеља по Васкрсењу (Томина Недјеља) велича чудо вјере. Друга (Недјеља Мироносица) прославља неустрашивост љубави према Богу. У овој трећој недјељи Света Црква нас поучава о неопходности наше добре воље и наде, нашег – речено савременијим рјечником – позитивног настројења и афирмативног односа према сопственом животу. Поучава нас и подсјећа да смо бића заједнице, да свако од нас потребује „човјека“ да би се кроз тај однос и сам отворио и достигао равнотежу свога бића, јер једино тако можемо бити истински чланови оне заједнице, Цркве, која нас сједињује са Богом и обезбјеђује нам живот вјечни…
Христос, дакле, има власти над читавим бићем човјековим. Он је Господ не само душе већ и тијела човјековог и свих његових чула. Он се тијела људског не стиди, Он и за то тијело има вјечни живот, и ништа му тјелесно – осим гријеха – није мрско, страно, туђе. Својим Богочовјечанским тијелом он је осветио и непрестано освећује то људско тијело и васкрснувши из мртвих, саваскрсао је и ту материју од које је наше тијело саздано, дајући и њој (тој материји) вјечну и непролазну вриједност.
Али, у свему овоме Господ тражи наше учешће, нашу сагласност и добру вољу са вјером. Свети Јован Златоусти је говорио да је Бог, када је видио да су сва људска чула, способности, таленти – а много их је у човјеку – отказали, показали се слаби, непоуздани и нестални, дао човјеку једну нову силу, једну нову способност, једно ново чуло, а то је – вјера. Та вјера, која је дар Божији, а која се у нас усељава у оној мјери у којој ми за њу отворимо своје срце, јесте она која у себи носи сву божанску силу, енергију и дејство Божије. На тај начин, том вјером преображени, ми постајемо изабрани сасуди у које се смјешта „Несмјестиви“ и у које се излива Његова свемоћна Божанска сила. Зато је Апостол Павле могао рећи да ми „вјером ходимо“.
Још једна важна ствар садржана је у посљедњој реченици јеванђелског одломка који смо навели. То је Христова реченица: „Ето, постао си здрав, више не гријеши да ти се што горе не догоди.“ Овим Господ открива да су наше тјелесне слабости и падови тијесно повезани са оним дубљим, духовним слабостима и падовима тј. са гријехом. Видљивим чудом исцјељења Он показује и доказује невидљиво чудо које је прије тога учинио – чудо отпуштања гријехова.
Са човјековим падом пала је и сва природа, тако да је сасвим у праву био велики средњовјековни љекар и философ Парацелзус када је говорио да „из краљевства природе долазе болести, као што из краљевства духа долазе изљечења.“ И сама смрт је, по Св. Ап. Павлу, једна трагична „плата за гријех.“ Самим тим, једино Онај Који је Једини Безгрешни, може бити Извор здравља и живота вјечног. А Он је узевши на себе нашу људску природу, својим Васкрсењем и нама отворио пут у вјечност. Ако вјерујемо у Њега са жељом да достигнемо свеобухватно, духовно-тјелесно исцјељење свога бића, моћи ћемо – за разлику од овог јеванђелског болесника – поуздано рећи да ми имамо Човјека, штавише Богочовјека Који посредује за нас и спасава нас у оној мјери у којој ми желимо бити спасени.
АРХИМАНДРИТ ТИХОН (СТУДЕНИЧКИ) – РАЊЕНА АЖДАЈА
Од деветог века Свети Великомученик Георгије приказује се како пробада аждају. Аждаја на неким иконама има крила, негде се иза ње налази пећина, негде језеро. Иако је неман на разне начине приказивана, тумачења су јединствена – аждаја представља нечисте силе, силе зла и конкретније – самог ђавола. То што је Свети Георгије приказан како је убија говори да се светитељи наше Цркве боре против сила таме. У светом Откривењу описан је будући догађај борбе Светог Архангела Михаила против аждаје. Због значаја те борбе Немања је, изнад улаза у цркву у Студеници, дао да се поред Богородице исклеше скулптура Светог Архистратига Михаила. Он одавде најављује велику борбу против сила зла. Ова борба ће бити и довршена. На прозору олтара студеничке цркве приказано је коначно одвајање добра и зла. Оно што је лоше на једну страну, а оно што је добро на другу. Доласком Христа Судије биће уништена та аждаја, биће уништен грех. Христос Месија ће убити Антихриста „духом уста својих“, тј. Светим Духом „и уништити појавом свога присуства“. Дакле, победа над силама зла биће коначно извршена а тиме и ослобођење човека и творевине од смрти.
На иконама видимо Светог Георгија како пробада аждају. Аждаја је још увек жива. Дакле, борба још није завршена што нам показује да је остављен простор да се и ми, на неки свој начин, у њу укључимо. Ко зна колико ће још времена проћи до крајње победе над силама таме, до Последњег суда и васпостављања Царства Божијег. До тада је хришћанима остављено време да се за ове догађаје припреме. Они се припремају тако што, у извесној мери, изводе себе пред тај суд много раније. Боље је да нам се то деси сада него да чекамо да се деси касније. На то мисли Свети Јован Лествичник када за молитву каже да је она „предсказивач будућих добара“ и „предзнак вечне славе“. „За онога који се истински моли, молитва је суд Господњи, суђење пред престолом Његовим пре Страшног суда“– каже Лествичник. Молећи се човек изводи себе на тај суд, не би ли разоткрио у себи силе зла а потом их некако уништио…
Хришћани изводе себе на светлост суда Божијег пре Страшнога суда. То је зато да би се ослободили окова и задобили сигурност спасења већ сада, јер оно што скривамо сада свакако ће бити откривено и то пред целокупним космосом. Не треба оно што не улази у Царство Божије крити и чувати у себи. Негативне силе треба, напротив, разоткривати и у нама самима уништавати, тачније речено – преображавати. Као што је Свети Георгије пробô аждају, тј. негативне силе, ми морамо у себи уништавати све то што не улази у Царство Божије.