Браћо и сестре, следбеници Христа Бога нашег! Пастирски и братски молитвено упућујемо вам жеље за мирну и радосну у Господу нову 2015. годину – радосним поздравом:
МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!
Слапови модернизма са свих страна наваљују на Стуб и Тврђу Истине. Збунили су многе званичне носиоце црквене мудрости. И они се мету у срцима својим. У опасности смо да се прекину неке артерије које нас везују са Апостолским и Светоотачким добом. Све се мање молитвено ослушкује шта нама у црквоборском двадесетом веку говори Дух Свети кроз Свете Оце. Све се више противимо Духу Светом и клањамо духу свом мизерном, ми идолопоклоници. Све је мање страха Божјег у нама, и зато све мање мудрости. Страх Божји је отац мудрости, — то је богооткривена старозаветна истина, и христооткривена новозаветна истина. Многи су од нас протерали страх Божји из себе, а хвале се мудрошћу. Но таква мудрост — лудост је пред Богом. Без страха, без молитвеног трепета решавају се црквени проблеми. Под притиском, ласкавим или грубим притиском модерних ванцрквених сила многи црквени преставници ропски служе трулим боговима нашега доба. Разједињени више хотимично него нехотимично ми нервозно хитамо кроз прашуму садашњице у неизвесност будућности.
Представници појединих аутокефалних православних Цркава надмећу се смело у опасним новачењима. Заборавља се на свету саборност као на мерило наше садашње делатности, као на чувара наше црквене светости. Зато се недавно у Православљу десио молитвени раскол: Грчка Црква увела је нови календар(1924. год.), док су остале Цркве остале при старом. Молитвена саборност је нарушена; не сливају се више истовремено све православне душе у једну молитву, не иступају више заједнички пред лице Господа славе; најсигурније православно оружје преломљено је, чиме ћемо од сада иступати против заједничког непријатеља, чиме ако не саборном молитвом?
О кротко Православље, зашто те тако руже, не зато ли што се душа твоја зове — смиреност?
/…/
/…/Ваше Преосвештенство и Свети Оци Синодски, докле ћемо нашу Свету Православну Светосавску Цркву ропски понижавати нашим стравично несветопредањским односом према Екуменизму и такозваном Екуменском савету цркава? Стид спопада сваког искреног и на Светим Оцима васпитаног православца када чита да су православни учесници V Свеправославне конференције у Женеви (16. јуна 1968.г.), у вези са учестовањем православних у раду „Светског савета цркава“ донели одлуку: „да се изрази опште сазнање Православне цркве да иста представља органски део Светског савета цркава“ (Гласник СПЦркве, бр.8, август 1968, страна 168).
Ова одлука је, по својој неправославности, апокалиптички језива. Зар је Православна Црква, – то пречисто Богочовечанско тело и организам Богочовека Христа -, морала бити тако чудовишно понижавана да њени представници, богослови, и чак јерарси, међу којима и српски, траже „органско“ учешће и укључење у Екуменски савет цркава, који на тај начин постаје неки нови црквени „организам“, нова Црква над црквама, чији су Православне и неправославне цркве само „делови“ („органски“ међусобно везани!?). – Авај, невиђеног издајства! Одбацујемо православну богочовечанску веру, ту органску везу са Богочовеком Господом Христом и Његовим пречистим Телом – Православном Црквом Светих Апостола и Отаца и Васељенских Сабора, и хоћемо да будемо „органски део“ јеретичког хуманистичког, човекопоклоничког удружења, које се састоји од 263 јереси. А свака је од њих по – духовна смрт. Као православни – ми смо „уди Христови“. Хоћемо ли дакле узети уде Христове и од њих начинити уде блуднице? Боже сачувај! (1 Кор. 6,15). А ми то чинимо кроз „органско“ сједињавање са Светским саветом цркава, који није ништа друго до повампирено незнабожачко човекопоклонство = идолопоклонство./…/
– Погледај како је то чудно: сама природа се потчињује календару Цркве, не грађанском календару. Погледај на мразове, онај на Рођење Христово, Богојављење, Сретење – сви падају према календару Цркве, али грађански календар је тринаест дана раније и тада нема мразева, зар не видиш? Ово значи да се природа потчињава Господу Богу – Творцу.
– Свети Оци Првог Васељенског Сабора су утврдили датум Васкрса. И догађаји у свету природе дешавају се према Васкрсу. Понекад је Васкрс касније – да ли то значи да постоји другачији клаендар? Кад је Васкрс раније – све се мења. То је задивљујуће. Све је у складу са Црквеним Канонима Првог Васељенског Сабора, којима је Васкрс утврђен..
(Старац Сампсон Сиверс)
/…/
„Заиста су почела апокалипти-чка времена, јер изнутра из Цркве почињу да гоне свету, апостолску саборност. Много је немира посејао по православном свету „Свеправославни конгрес Цариградски“; немир сеје и Патријарх Васељенски по Светој Гори. „Васељенски“ чувар Св. црквеног предања – први је раскинуо молитвено јединство Православне цркве. Ако на данашњи дан ми славимо Св. Николу, Грчка црква га је славила пре 13 дана. Зар тиме није разбијена саборност молитве? Разбио је Васељенски патријарх. Господе, у име чега? Злослутно је и наговештава наје-зду страшних последица што Васељенски Патријарх, онако формалистички и рационалистички суди о јединству Цркве Православне; за њега је календарско питање „спољашњег поретка“. А зар је молитва, и јединство молитве свете, саборне и апостолске, – питање „спољашњег поретка“?
На Сабору Источних Патријараха 1583. Константинопољског Јеремије, Александријског Силвестера и Јерусалимског Софронија са другим Архијерејским Синодима, изречена је анатема на све оне који следе Грегоријански календар:
„Пошто црква старога Рима, која као да се радује због сујете својих астронома, несмотрено изменила прекрасне одредбе ο светој Пасхи којих су се придржавали хришћани, и које су установили и одредили 318 Светих Отаца Првог Светог и Васељенског Сабора Никејског, које су поштовали хришћани свих земаља и по којима су празновали – тога ради појавила се саблазан. Јер су пред нашу Смерност стали људи Јермени, питајући ο пракси празновања, пошто и њих присиљавају да приме ове новотарије.
Због тога смо и морали да кажемо шта су ο овоме установили Свети Оци. Наша Смерност, размотривши ствар заједно са Најблаженијим Патријархом Александријским и Најблаже-нијим Патријархом Јерусалимским и другим члановима Синода, у Духу Светом, разјашњавајући оно што су ο овоме одлучили Свети Оци, одређује:
Ко не следи обичаје Цркве ο Светој Пасхи и месецослову (календару) онако како су нам предати од Седам Светих Васељенских Сабора, који су их за нас добро установили да их следимо, него жели да прати Грегоријанску Пасхалију и Месецослов, тај – пошто се, као и безбожни астрономик, супротставља свим одредбама Светих Сабора и хоће да их измени или ослаби – нека буде анатема, одлучен од Цркве Христове и сабрања верних. Ви, православни и благочестиви хришћани пребивајте у ономе што сте научили, у чему сте се родили и у чему сте васпитавани, а када буде неопходно и крв своју пролијте да бисте сачували отачку веру и исповедање; чувајте се и пазите ових, нека вам помогне Господ наш Исус Христос и нека молитва наше Смерности буде са свима вама. Амин.“
У делима вере и благочестивости је правило, што старије, то боље, или другачије речено – оно што је старо, то је сама вера.
(Свети Теофан Затворник)
Противници црквеног (Јулијанског) календара говоре да постојање црквеног календара представља препреку или непожељан фактор у успостављању веза са развијеним државама. Да ли је њима познато да је у држави Израел обновљен старозаветни календар веома сложен по својој структури, а по просечној дужини године близак јулијанском календару? Зар то смета Израелу да буде у најтеснијим везама са америчко-европским светом.
(Архимандрит Рафаил Карелин)
