ПАЗИ НА СЕБЕ – то је најважније, основно правило истински хришћанског живота у Богу, живота у Христу, живота унутарњег, живота духовног, како су упорно наглашавали сви велики подвижници хришћанства, сви наставници хришћанског благочешћа или живота богоугодног. Насупрот томе, о пренебрегавању унутарњег живота, о животу „ван себе“, животу непажљивом и расејаном, увек се расуђивало као о „почетку свих зала“ (по речима светог Пајсија Великог). Једино онај који пази на себе самога, на свој унутарњи свет, који не води расејани живот, може препознати јасно све своје карактерне недостатке, своје слабости, грехе, све сво-је порочне склоности и страсти. Једино је такав човек спреман на здраву самокритику (самоосуду), самоисправљање, на духовну обнову, што и јесте животни задатак свакога ко жели да буде истински хришћанин, свакога ко жели себи спасење. Услед непажње, зло се у души све више разраста, оснажује и коначно тако се чврсто укорењује, да такав човек већ губи могућност да се исправи и духовно обнови, и зато њему нема наде на спасење. Али није једина невоља то што такав човек губи своју душу: он постаје још и сејач зла, његов извор, пошто шири зло свуда око себе.
И површни поглед на нашу свакодневицу лако ће нам открити да је сав савремени живот тако устројен, да човека држи – ван себе, да му не даје ни времена ни могућности да се имало удуби у себе, да се замисли над својим унутарњим стањем и да непристрасно оцени своје „ја“. Сви ти изванредни технички изуми, уместо да човеку пружају далеко више слободног времена за лични живот, што је и било њихово првобитно назначење, проузроковали су овај дивљачки темпо и уистину сумануту хајку за добити, што је савременог човека сасвим лишило мира… А сви краткотрајни тренуци доколице испуњени су забавама и весељем, толико разноврсним, као никада раније, све са циљем да се човек држи „ван себе“ и да му се не допусти да се замисли над собом.
Ето, видимо како савремени људи и пишу и размишљају и говоре о свему, само не о своме унутарњем животу: немају ни мисли ни речи самокритике (самоосуде) и самоисправљања, него само речи критике (осуде), и то најжешће, непоштедне и неправедне – онога што је ван њих. Као никада, умножили су се и осилили пороци: умишљености, гордости, хвалисавости, властољубља, сујете и славољубља, а у вези са тим и: зависти, злурадости, непомирљиве злобе и мржње ка другима, у којима сваки појединац увек види само своје непријатеље и супарнике. Хришћанство је, пре свега, живот унутарњи, живот духовни (пажња на себе и унутарње делање). А када је тако, онда се и спољни живот сам од себе преображава, по нелажном обећању Христовом: Иштите пре свега Царство Божије и правду његову, односно: живите унутарњи духовни живот, и све ово, односно све благоустројство и успех вашег живота, додаће вам се (Мт.6;33). Самоуверени савремени људи у свом гордом слепилу то упорно не желе да знају, без обзира на стварност која их посрамљује, те једнако наивно и детиње сневају и гледају како да сопстве-ним напорима и средствима обезбеде своју земаљску срећу и да свој земни живот ослободе брига. Они решавају сваковрсне светске проблеме, гордо и не прихватајући икакву критику, готови су да суде о свему, постављају се као ауторитети способни за мудро преуређивање људског друштва, намерни су чак да „реформишу“ (поправе по своме развраћеном укусу) и Цркву, коју је на земљи, ради спасења људи, основао Сам Оваплоћени Син Божији. Једино да на себе пазе никако неће, себе да преуреде и преправе, своје душе да „реформи-шу“ упорно не желе. А управо у овоме последњем, том упорном одбијању (да себе поправе), налази се најопаснија болест нашег времена, од које и произи-лазе све несреће данашњице…Православни људи, вођени често духовним слепцима, и у свој црквени живот, а о политчком и друштвеном да и не гово-римо, уносе своје греховне страсти које потхрањују и крепе умишљено–шћу, властољубљем и славољубљем. Отуда потичу све те на небо вапијуће заблуде, сва та погубна пометња у поретку вредности, која оне који су сишли са правог пута побуђује да своје, чисто земаљске, политичке и социјалне идеале поставе изнад Цркве Христове (о, безумнога слепила) и уопште: да духовно више вредности замене нижима, смућујући и себе и друге. Отуда и све те небројене поделе у нашој средини, силне социјалне и политичке групације и партије; отуда чудна, готово сатанска злурадост, непомирљиво непријатељство и мржња, која се не либи ни једне клевете нити најфантастичнијих лажи и злобних инсинуација,[вероватно – подмуклости, намештена зла, лукава зла] чији је циљ да се противник што више понизи и морално уништи.
Уколико не станемо одлучно на пут духовне обнове кроз покајање, онда ништа нас добро и светло не чека; ми се самообмањујемо градећи себи некакве варљиве идеале и уљуљкујући се залуд неостваривом маштом и празним надама. Стога ми не треба да критикујемо и (страшно је рећи, да) реформишемо Цркву Христову, него да сами себе, своје сопствено „ја“, подвргнемо најстрожијој критици (самоосуди) и преправљању: себе треба „реформисати“. Не треба од Цркве тражити да угађа нашим личним и партијским интересима, страстима и хировима, него сами себе треба предати у пуно послушање Цркви, знајући да нас без таквог потпуног и свецелог послушања Цркви очекује неминовна погибељ. Страшно је пасти у руке Бога Живога (Јевр10;31). А: коме Црква није Мати, томе ни Бог није Отац (по речима свештеномученика Кипријана). Глас Цркве је једино њено васељенско учење, које су свугде, увек и сви исповедали, и које је за вечна времена утврђено на Васељенским саборима и општепризнато на Помесним саборима и од светих Отаца. Ето шта је васељенско учење Цркве, од којега треба начинити једини критеријум исправности свога настројења, коме се треба поверити и по којем се ваља поправљати.
Сматрати себе у свему праведним, а друге у свему кривим, увек је и лакше и пријатније. Али Света Црква нас не учи да идемо тим путем; Она нас наводи да, посебно у време Великог Поста, у време покајања и исправљења свога живота, да вапијемо Богу: Да, Господ Царе. Дај ми да уочим прегрешења своја и да не осуђујем брата свога; јер си благословен у векове векова. Амин. У дане Великог Поста Света Црква нас усрдније призива на оно што нам недостаје: да пазимо на себе, да се решимо да оставимо пусти, лакомислени, расејани светски живот, од кога свако зло долази, и да поведемо унутарњи живот, живот духовни, у којем једино бива наше спасење.
Зар је икада у прошлости било таквог времена којем би толико одговарао назив „последња времена“? –У последње дане наступиће времена љута; јер биће људи самољупци, среброљупци, величави, горди, хулници, родитељима непокорни, неблагодарни, неправедни, нељубазни, (безосећајни) непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, не кротки, не доброљубиви, издајници, (пре)нагли, надувени, сластољупци више него богољупци, који имају обличије благочестија,[имајући изглед побожности] а силе његове су се одрекли. И ових клони се (2Тим3;1-5). Данас у свету особито господаре гордост и самољубље као никада пре; а управо је то, по учењу светих Отаца подвижника, корен и почетак свих осталих страсти, свега што је свети Апостол набројао. У томе је главни узрок свих наших унутарњих смутњи и подела, свих расправа, свађа и међусобних непријатељстава. Зацарили су се гордост и самољубље, сви би да владају, а нико неће смирено да слуша и потчињава се.
Сви који хоће да живе побожно у Христу биће гоњени. А људи зли и опсенари напредоваће од зла на горе, доводећи и друге и себе у заблуду (1Тим3;12). Може се без околишења рећи, да данас у свету благују само „зли људи и опсенари“, који су у своје руке узели све, укључујући и државну власт, и који стога по свом личном егоистичком нахођењу располажу свим земним благом. Частни људи страдају, а моћници и протуве благују. (Знак антихристове епохе.) За наше време карактеристична је и „сила обмане“, о чему пише свети апостол Павле: Пошто (људи) љубав Истине не примише, да би се спасли, зато ће им Бог послати енергију заблуде,[послаће им Бог дејство завођења, дејство преваре] да би веровали лажи, да би суд примили сви који не вероваше Истини, него благоволише у неправди (2Сол2;10-12). У наше време разобличити лаж, која се ради свога утврђивања вешто користи свим средствима овога света, која су јој на потпуном располагању, укључујући и огромна новчана средства и државну власт, бива веома тешко. Много је лажних спаситеља и лажних учитеља (Мт24;5,23-26 и 2Тим4;3-4 и Еф4;14).
