ПРАЗНОСЛОВЉЕ је жеља да се говори, која прелази у навику. Уколико празнослов не каже све што је хтео, осећа да је болестан и разбијен, као алкохоличар без вина.
Празнословље удаљава благодат Божију. Празнослов постаје бреме за околину, због тога треба да се учимо великој науци – ћутању. Празнослов је непријатељ своје душе и крадљивац туђег времена. Уз празнословље иде и многословље, али се ипак на известан начин разликује од њега.
Многословни човек може да говори о потребном и корисном, али притом употребљава такво обиље речи које уопште није потребно. Многословни не може да одвоји главно од секундарног, чини се да седи на сеоским колима који иду толико споро да не знаш кад ће на одредиште.
Беседа с таквим човеком оставља осећај разбијености и замора, пажња слаби и постепено престајеш чак и да схваташ о чему ти прича. Многословље је истовремено гордост која воли да се покаже и одсуство културе размишљања. Овоме се додаје такође одсуство поштовања према сабеседнику, којег не питају да ли жели да слуша или пак не зна како да се извуче на обалу од ове бујице речи.
С ким човек нарочито треба да се труди да не буде многослован? Као прво, с човеком који је старији од тебе по годинама; као друго, с оним ко боље од тебе познаје материју о којој говориш и схвата на пола речи; као треће, с монахом, који по свом чину треба да се бави унутрашњом молитвом, при чему свака сувишна реч омета његово унутрашње делање; као четврто, с непријатељем који жели да те ухвати на речи како би те обрукао; као пето, с болесником којем си дошао у посету; као шесто с човеком који има мало времена и којем је распоређен сваки минут; као седмо, с оним ко те непрекидно прекида, гледа за време разговора на све стране и најчешће на сат, ко одговара неповезано (очигледан знак да си му досадио и да те човек не слуша), ко се у твом присуству љути на жену и децу или грубо тера мачку која се мазећи таре о његове ноге, ко слушајући те затвара очи (то значи да му се од твојих речи већ дрема, јер су приликом занимљивог разговора очи сабеседника широко отворене и усмерене према теби). И чак ако свега овога што је речено нема, ипак је боље не говорити много.
Не треба говорити о ономе што не знаш, у шта ниси сигуран, што је речено с духовном штетом по оне који те слушају. Треба говорити о ономе у чему си зналац, што је корисно за друге и притом треба говорити кратко. Боље је ако се код људи појави жеља да говориш још него жеља да што пре заћутиш. Чак и у добром треба поштовати меру. По речима Премудрог, ако си нашао мед једи колико ти је потребно да се не би прејео и избљувао га.
Питање: Кад дискусија може да донесе корист?
Одговор: Кад обе стране желе да поделе информације и да открију истину и кад човек јавно треба да брани своја уверења.
Питање: Могу ли спорови и дискусије да доведу човека до вере?
Одговор: Постоје две врсте неверја: од незнања и од развраћености воље (при чему је овде најгора духовна гордост). Али, док се у првом случају човек може подстаћи да се озбиљније односи према питањима гледања на свет, у другом случају у човеку почиње да говори повређено самољубље, које га чини глувим (али не и немим).
Питање: Коме не треба веровати?
Одговор: Човеку који:
* много обећава;
* стално говори о својој части и о својим врлинама;
* хвали људе у очи и брука их иза леђа;
* у свакој прилици се куне у љубав и оданост;
* користи у свом говору превише шала и пословица.
Питање: Кад треба прекинути дискусију?
Одговор: Кад човек не тежи ка томе да схвати онога с ким говори, већ да утврди своје сопствено мишљење. Кад је предмет разговора непознат сабеседнику и незанимљив. Кад један прекида другог. Кад човек понавља једно исто. Кад не говори, већ декламује као глумац на сцени (ово значи да нема доказа и уместо разума у њему делују емоције). Кад човек игнорише чињенице и уместо да одговара на питање скаче с једне теме на другу. Кад сматра да је у свему у праву и не признаје да греши. Кад човек наступа у улози свезналице. Кад не говори о принципима већ о личностима. Кад уместо доказа на ред долазе отровни подсмеси. Кад човек не одговара на тему. Кад човек говори превише не дајући сабеседнику да убаци ни реч (то је знак самозаљубљеног глупака који не поседује јасност размишљања, већ с насладом слуша свој глас као меломан арију Каруза; у том случају ако се разговор настави то више неће бити дијалог, већ два међусобно изолована монолога). Ако човек дозвољава себи некоректност у опхођењу, увредљив тон и изразе (јуродство без светости губи свој шарм и претвара се у свакодневну свињарију). Уопште, треба имати на уму да се у срцу сумира човеков живот и у разговору пре свега звучи садржај срца и страст душе. Људи који се налазе на различитим духовним таласима престају да се разумеју: после овакве беседе не долази до зближавања, већ до још већег разилажења.
У сваком случају треба се сећати признања преподобног Арсенија Ве-ликог: „После разговора сам се често кајао, а после ћутања – никада.“
Зашто су Свети волели тишину? Јер многословље обично противречи дубини мишљења. Реч мора бити пројавом сазреле мисли, а у многословљу преовладавају страсно-осећајни импулси, зато се говорљиви човек сећа и жали, што је рекао вишак речи.
Али то је још једна страна несреће: општење кроз реч потребује велики утрошак душевне и нервне енергије. У рађању речи, или у стварању речи учествује душа човека, при томе знање прелази у кодировани потенцијал, затим происходи дешифровање речи и уносу у сећање, информације, која је у реч положена. То води ка огромном трошењу душевних сила, површном мишљењу, неспособности да се дубоко прониче у главне проблеме и питања живота.
Зато брбљиви људи обично до смрти остају до смрти неплодно цвеће.
Злоупотреба дара речи доводи до осиромашења молитве.Реч, оземљена, 
профанисана и вулгарна, навикнута да пребива у сфери временског и видљивог, не може тако лако да се трансформише у реч, обраћену Богу, у речима молитве и, зато, молитва остаје туђа сазнању срца.
То је још један разлог, зашто је савременом човеку тако тешко да се моли: зато што он не чува себе од многословља, изгубио је способност да размишља и живи у атмосфери некаквог непрекидног блуда речима.
Један од Отаца је рекао: Када човек постојано говори, он губи душевну топлоту – као што хладноћа хлади собу, у којој се врата често отварају.
/…/Није довољно знати да је змијски ујед смртоносан, треба да знамо како да заобиђемо гују-отровницу, како да исисамо крв из ране ако нас је већ ујела и ако отров продире у наше тело. Шта да радимо да бисмо се избавили од брбљивости?
/…/Није довољно знати да је змијски ујед смртоносан, треба да знамо како да заобиђемо гују-отровницу, како да исисамо крв из ране ако нас је већ ујела и ако отров продире у наше тело. Шта да радимо да бисмо се избавили од брбљивости?
Пре свега треба да ограничимо круг својих сабеседника. Како пијаница који жели да се избави од свог порока не сме да се среће са њему сличним пијаницама, тако и болесник треба да избегава узроке своје болести… Пијаница се често буди поред ограде у својој нечистоти, празних џепова; тако и ми после дугих разговора осећамо духовну опустошеност, осећамо бол у глави, осећамо, што је најстрашније од свега – губитак благодати Божије./…/
