„Јер као што човек полазећи дозва слуге своје и предаде им благо своје; И једном, дакле, даде пет таланата, а другом два, а трећем један, сваком према његовој моћи; и отиде одмах. А онај што прими пет таланата отиде те ради с њима, и доби још пет таланата. Тако и онај што прими два доби и он још два. А који прими један отиде те га закопа у земљу и сакри сребро господара свог. А по дугом времену дође господар тих слуга, и стаде се рачунати с њима. И приступивши онај што је примио пет таланата, донесе још пет таланата говорећи: Господару! Предао си ми пет таланата; ево још пет таланата ја сам добио с њима. А господар његов рече му: Добро, слуго добри и верни! У малом био си ми веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара свог. А приступивши и онај што је примио два таланта рече: Господару! Предао си ми два таланта; ево још два таланта ја сам добио с њима. А господар његов рече му: Добро, слуго добри и верни! У малом био си ми веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара свог. А приступивши и онај што је примио један таланат рече: Господару! Знао сам да си ти тврд човек: жњеш где ниси сејао, и купиш где ниси вејао; Па се побојах и отидох те сакрих таланат твој у земљу; и ево ти своје. А господар његов одговарајући рече му: Зли и лењиви слуго! Знао си да ја жњем где нисам сејао, и купим где нисам вејао: Требало је дакле моје сребро да даш трговцима; и ја дошавши узео бих своје с добитком. Узмите дакле од њега таланат, и подајте оном што има десет таланата. Јер сваком који има, даће се, и претећи ће му; а од оног који нема, и шта има узеће се од њега. И неваљалог слугу баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба.“ (Мт. 25,14-30);
Бог не гледа на то, браћо и сестре, шта је један човек у овоме свету и шта има, и како је одевен, и нахрањен, и научен, и од људи поштован; Бог гледа на срце човека. Другим речима, Бог не гледа на спољашње стање и положај човека, него на његов унутрашњи напредак, узраст и богаћење духом и истином. Спољашња добра Бог је дао на уживање и животињама као и људима, али богату ризницу унутрашњих, духовних добара он је расуо само по душама људским. Зато за људе који су осетили у души својој дарове Божје све спољашње постаје малозначајно и мање вредно. За оне, опет, који своје духовне дарове занемарују и улудо троше на стицање спољашњих, времених добара, богатства, власти, светске славе и слично, ризница дарова Божјих губи своју неуништиву вредност и бива засута безначајним светским бригама и проблемима. О овоме нам говори данашње свето Јеванђеље.
Свако од нас у данашњој јеванђелској причи може да нађе себе. Добро погледајмо у свој унутрашњи живот и увидећемо да се налазимо или уз првог, или уз другог, или уз трећег слугу којима Бог „преда благо своје“. Сви смо ми од Бога примили или „пет, или три или један таланат“, односно духовни дар. А шта смо урадили са њима? Где је то благо које смо примили од Господа Христа? Да ли га умножавамо или смо га закопали у земљу тела свога? Кроз тајну крштења сви верни добијају обиље тих дарова, а кроз остале тајне црквене, дарови се ти од стране Бога појачавају и умножавају. Запитајмо себе колико смо ми радили на умножавању дарованих нам таланата? Колико смо се пута спремали за свето Причешће, колико смо поштовали Божје заповести о молитви и посту, о љубави према Богу и ближњима?
Чули сте у данашњем светом Јеванђељу, шта се све од хришћана тражи: страдање за истину Христову, трпљење, гладовање, пост, братољубље, а пре свега христољубље,жртвовање ради Христа; да будемо људи који ништа немају а све имају (2.Кор.6,10).
Да будемо сиромаси на земљи а богаташи на небу, да обогаћујемо себе Христом Богом, тим непролазним богатством, да обогаћујемо Њиме и ближње наше. То је наш подвиг, то је наш рад, то је наш труд којим умножавамо дароване нам таланте. Није сваки рад благословен пред Богом. Ђаво непрекидно ради, али је проклет његов рад. Само рад који се ради у име Божје благословен је, и даје свима који га врше вечну радост, вечно Небеско Царство. Тај рад, тај свети рад, тај даноноћни труд на спасењу душе, труд на добру ближњега јесте наша непобедива и нетрулежна вредност на небу, наш умножени таланат, наше уздарје за неизмерну милост и љубав Божју према нама.
Само оваквим радом ми доказујемо своју верност Богу, који нам је дао све дарове, дао нам душу и тело и савест и ум и све што имамо, све је то Божје, ништа није наше. Јер ко од људи може човеку дати душу? Ко савест? Ко ум? Све је то дар Божји, све тосвевишњи и свемудри творац ствара свакоме од нас, и дарује свакоме од нас. Зато нам и свети апостол Павле поручује: „да прославимо Бога у телима својим и у душама својим што је Божје“ (1.Кор.6,20). И тело и душа је Божја, обоје су створени за бесмртност и живот вечни, зато се морамо трудити да обесмрћујемо себе светим јеванђелским врлинама, да преко молитве, поста, трпљења, љубави према Богу и ближњима умножавамо дароване нам таланте. Тада ће и нама Господ рећи као верном слузи из данашње јеванђелске приче: „Добри и верни слуго, у малом си ми био веран, над многим ћу те поставити, уђи у радост Господара свог“, уђи у радост царстванебескога, уђи у све вечне небеске радости.
Ето, браћо и сестре, то је награда за мали труд и за малу верност коју ми указујемо Спаситељу Господу Христу овде на земљи, творећи његове заповести. То је награда за све муке кроз које хришћанин мора проћи у овоме свету, за сва страдања. Зато апостол Павле, који је страдао више него ико од људи у овоме свету, који се може мерити са праведним Јовом у страдању, пише свима нама: „Радујте се, и опет вам велим радујте се, свагда у Господу“ (1.Сол.5,17). Ту радост су осећали сви свети Мученици који су пролазили кроз страшне муке као да их не осећају, сви свети подвижници, сви пустињаци, сви прави хришћани. С радошћу су подносили све што их је сналазило у овоме свету ради Христа, ради душе њихове, ради спасења њиховог.
Тако се морамо и ми потрудити да стекнемо ту небеску радост, радост у подношењу разних недаћа и мука, још овде на земљи, да бисмо наставили да је вечно осећамо уцарству небескоме. Кажем морамо се потрудити, уложити много напора да победимо своје грешне навике, да победимо сваки грех у себи, да очистимо и душу и ум и савест од греха да би нас обасјала небеска радост царства Божјега. У супротном ће нас задесити судбина последњег слуге, слуге који је добио један таланат и закопао га у земљу. Тада ће и нас Господ Христос као и њега питати где су нам дарови његови, где су нам таланти које нам је дао. Неће нам тада помоћи никакви изговори, никакве околности, никакве речи као ни слузи који је одговорио Господу: „Господару, знао сам да си тврд човек; жањеш где ниси сејао, и купиш где ниси вејао; па се побојах те отидох те сакрих твој таланат у земљу; и ево ти твоје“. А Господ је створио небеса и земљу, он је тај који чини да пшеница и кукуруз, и све што је на земљи, ниче и рађа, и развија се, а безумни слуга тражи оправдање у речима „жањеш где ниси сејао, и купиш где ниси вејао“. Тако ће и нас Господ на Страшном суду питати ако не будемо испуњавали заповести његове у овоме свету слично слузи: „где су таланти моји, где си закопао душу своју, где си закопао савест своју, за што си везао ум свој“? Ни нама тада неће помоћи никакви изговори, никаква опрадања, и чућемо страшне речи: „Зли и лењиви слуго! … баците га у таму најкрајњу, где је плач и шкргут зуба“.
Нека нам свеблаги Господ подари снаге да живимо по његовим светим заповестима и творимо вољу његову у овоме свету да нас не би снашле ове страшне речи.