У светом Јеванђељу описан је догађај са Мартом и Маријом, и том приликом је Спаситељ изговорио реци: „Марта, Марта! бринеш се и трудиш за много,а само је једно потребно. Али Марија је добар део изабрала, који се неће одузети од ње“ (Лк. 10, 41-42). Значење ових Спаситељевих речи може се у потпуности применити и на угодници Божјој, славној и равноангелној светитељки мајци Параскеви или Светој Петки, чији празник и ми данас молитвено прослављамо.
Света Петка беше српскога порекла, рођена у граду Епивату (на турском Бојадос), између Слимврије и Цариграда. Родитељи Свете Петке беху имућни и побожни људи; живљаху у свему по заповестима Божјим и живот свој украшаваху милостињом и добрим делима. Осим Петке, они имађаху и једнога сина, Јевтимија. Децу своју они васпитаваху у побожности, учаху их свакој врлини и животу по Богу. Брат Петкин Јевтимије се после завршене школе замонаши, прочу се због подвижничког живота, и би изабран за епископа Мадитског.
По смрти својих родитеља Петка, вазда жељна подвижничког живота Христа ради, одаде се строгим подвизима. Угледајући се на живот светитеља, она постом и бдењем умртвљаваше своје тело и потчињаваше га духу. Сва горећи жељом да живи само Господу, не могаше дуго остати у многометежном свету, него напусти родитељски дом, остави свет и отпутова у Цариград да се поклони тамошњим светињама. Ту срете многе ревносне подвижнике и по њиховом савету настани се у Ираклијском предграђу при цркви Покрова Пресвете Богородице, и ту проведе у молитвама, посту и сузама пет година.
Испуњавајући своју давнашњу жељу она отпутова у Палестину, и поклонивши се светим местима, освећенима Спаситељевим животом, настани се у Јорданској пустињи. Ту провођаше равноангелни живот. У току многих година у пустињи Света Петка претрпе многе трудове, патње, муке и искушења. Ко би могао описати њене свакодневне борбе које је са телом, помислима и ђаволима водила док их није потпуно победила? Једино свевидећи Бог, јер је само Он могао видети и знати све њене подвиге.
Украсивши душу таквим подвизима и врлинама, света Параскева постаде возљубљена невеста Христова, те се њој испуни пророчка реч: „Цару ће омилети лепота твоја“ (Пс. 44, 12). Јер се тај Цар усели у њу са Оцем и Светим Духом и пребиваше у њој као у светој цркви Својој.
Тако живећи дуги низ година у пустињи преподобна Параскева, кад једне ноћи по обичају свом стајаше на молитви и са умиљењем пружаше руке своје к небу угледа ангела Божјег у облику пресветлог младића, који досавши к њој реце: „Остави пустињу, и врати се у твоје отечество; потребно је да тамо предаш своје тело земљи, а душом се преселиш Господу.“
Дошавши у своју постојбину Епиват, она проживеше још две године, не мењајући начин свог пустињског живота. Када дође време њеног одласка к Богу, преподобна Му се усрдно помоли за себе и за сав свет, и у молитви предаде Богу блажену своју душу. Тело њено би од стране верних сахрањено по хришћанском обичају, али не на општем гробљу, већ одвојено, као тело странкиње која никоме не беше казала одакле је.
После много година, Бог хотећи да прослави угодницу Своју откри свете мошти њене. Недалеко од места где преподобна мати Параскева беше сахрањена подвизаваше се на стубу у молитвеном тиховању неки столпник. Догоди се да тамо таласима би избачено тело неког морнара који се за време пловидбе тешко разболео и умро. Од тог леша стаде се ширити страховити смрад, да је просто било немогуће проћи тим путем.
Тај смрад није могао трпети чак ни столпник, те због тога би принуђен да сиђе са стуба и да наложи неким људима да ископају дубоку рупу и усмрдели леш закопају. Копајући рупу, ти људи, по промислу Божјем, нађосе нетљено тело где лежи у земљи, и зачудише се томе. Али као прости и неверни, они не обратише на то потребну пажњу и не схватише како треба. И говораху међу собом: „Када би ово тело било свето, Бог би то открио преко каквих чудеса.“ Са таквим расуђивањем они поново затрпаше нетљено тело земљом, бацивши тамо и смрдљиви леш, па отидоше својим кућама. А кад падне ноћ, један од њих, неки Георгије, човек христољубив, мољаше се Богу у својој кући. И заспавши пред зору он виде у сну неку царицу где седи на пресветлом престолу, а около ње мноство светлих војника. Видевши то, Георгија обузе страх, и он паде на земљу посто не беше у стању гледати тај сјај и лепоту. а један од тих светлих војника узе Георгија за руку, подиже га и рече му: „Георгије, зашто тако омаловажисте тело преподобне Параскеве и погребосте поред њега смрдљиви леш? Сместа извадите тело преподобне и положите на достојном месту, јер Бог хоће да слушкињу Своју прослави на земљи.“ Тада и та светла царица рече Георгију: „Похитај те извади моје мошти и положи их на чесном месту, не могу више да трпим смрад онога леша. Јер и ја сам човек, и постојбина је моја Епиват, где ви сада живите.“
Те исте ноћи имађаше такво исто виђење и једна благочестива жена, по имену Јевтимија. Сутрадан они обоје испричаше свима о својим виђењима. Када то чу благочестиви народ, сви са свећама похиташе к моштима преподобне Параскеве и извадивши их са великим страхопоштовањем из земље, радоваху им се као неком скупоценом благу. Свете мошти бише свечено положене у цркви светих и свехвалних апостола Петра и Павла у Епивату. Молитвама преподобне Параскеве даваху се од светих моштију њених многа исцељења болесницима: слепи прогледаху, хроми прохођаху, разноврсни болесници и бесомучници добијаху здравље.
Данас се мошти преподобне мати Петке налазе у цркви Света Три Јерарха у румунском граду Јашу прослављајући силу Божју и исцељујући сваки недуг.
Браћо и сестре, потрудимо се да подражавамо пример Свете Петке. Она нам је својим животом показала да је уз помоћ Божју све могуће, зато тражимо њено молитвено заступништво пред Богом у нашим немоћима и искушењима. Стражећи над самима собом и трудећи се у молитви, посту и хришћанским врлинама, и ми ћемо све више постајати истинске слуге Божје и истински хришћани. Тада ћемо увек имати на уму Спаситељеве речи: „Марија је добар део изабрала, који се неће одузети од ње„, те ћемо својим јеванђелским животом узносити славу Богу Троједином, Оцу и Сину и Светоме Духу. Амин.
