Човеку су непознате три ствари: кад ће умрети, где ће умрети и која судбина га чека после гроба. Зато човек увек треба да очекује смрт и да стално има на уму да може да се испостави да је данашњи дан последњи дан. Управо зато је данашњи дан – дан спасења. Господ је обећао да ће при-мити грешника уколико се овај покаје од свег срца, али Он није обећао неко тачно одређено време за покајање, јер је знао лукавство људске душе.
Знајући дан и час своје смрти човек би говорио у свом срцу: „То је још далеко, стићи ћу да узмем од овог живота све што он може да ми да, а затим ћу, пред смрт, започети покајање.“ Међутим, покајање је жеља да се буде с Богом, то је почетак борбе с ранијим газдом, демоном, којем је човек служио свим својим греховним животом, то је могућност стицања благодати. Лукаво срце које жели да обмане Бога показаће се неспособним за покајање, пред смрт ће постати камено, и човек пада или у хладну равнодушност или у очајање. Због тога је Господ премудро сакрио време смрти: она се не види као путник у магли, она у кућу улази без куцања, она као неочекивани гост не упозорава на свој долазак, одводи човека за собом као што стражар одводи сужња на суд – у ономе у чему га затекне.
Човек увек греши, због тога осећање покајања за хришћанина треба да буде стално осећање, а непријатељи сећања на смрт су брига за много ствари, многословље и шале.
Брига за много јесте узалудно трошење времена. Човек заборавља на главно – на самог себе. Стално му недостаје време да се на крају замисли над тим ко је он, због чега је на земљи? …Човек чак нема времена да размисли због чега и коме је све то потребно: ова журба, ово вечно трчање! Овакав човек није оставио у свом животу место за Бога, заборавио је на смрт, не види своје грехове…. Умирући он размишља о томе да није завршио своје послове. Вечни живот и духовни свет су за таквог човека непри-јатна, страшна неочекиваност.
Други непријатељ сећања на смрт је многословље, један од облика испољавања скривене гордости. Господ у Светом Писму каже: на кога ћу погледати? Само на кротког и ћутљивог.
Брбљивац у дубини душе сматра да он већ све зна и да му преостаје само једно: да учи друге. У ствари, многи људи причају само зато што се нису научили да ћуте. Свети оци су тврдили да човек који је од овог великог дара – речи – начинио разоноду за себе, личи на блудника. Зато је брбљив човек одвратан људима, туђ Богу.
Многословље је бесмислено трошење душевних снага. Молитва брбљивог човека постаје немоћна, расејана, сува, слична закржљалом растињу. Онај ко много говори губи способност да дубоко размишља, не може да се заустави, да сконцентрише своју мисао на питање које захтева пажњу./…/
Смрт словоблуднику долази исто онако неочекивано као и многобрижном, јер је пребирући туђе ствари и дискутујући о њима потпуно заборавио да постоји. Међутим, ако човек, који је уроњен у испразне бриге одлази из овог света као празан, брбљивац ни из далека није празан: он на леђима има читав џак туђих грехова који су постали његови грехови. По навици ће покушати да заподене разговор са самом смрћу, али неће добити одговор.
Ништа мање од многословља у супротности са сећањем на смрт није и навика човека да се стално шали. Цар Соломон је поредио смех с пуцкетањем запаљене сувади које даје дим, али не и топлоту. Смех и подсмех јесу исто оно празнословље, само напојени отровом који попут змије човек сабира у свом срцу. Човек је образ Божји. Подсмех је жеља да се он прикаже у ружном светлу, то јест да се лиши образа Божијег.
Шала човека чини циничним и дрским. Она је пород гордости: подсмеш-љивац тежи ка томе да понизи ближњег како би показао своју наводну надмоћ над њим. Осећамо задовољство кад чујемо шале управо због тога што оне пра-зне потенцијал зла које се у нама накупило. Склони смо да приказујемо шалу као добронамерност, али ниједан шаљивџија не воли да му се људи смеју./…/
Основа религије је свештени страх. Шале и смех уништавају свештени страх и чине душу мртвом и јаловом, слично као што врели ветар песка претвара цветне вртове у пустињу. /…/
Господ је рекао: Тешко онима који се смеју, зато што ће плакати.[ Лк. 6, 25.] Смех човек приморава да заборави на постојање демонског света, на то у как-вој се опасности налази његова душа. Смех и шале рађају дрскост. Колико са-блазни и грехова почиње смехом! Док празнослов брзо заборавља на смрт чо-век-спадало је спреман да се руга смрти. Овде постоји некаква мучна мистери-ја смеха, човек се смеје мртвачкој лобањи, а мртвачка лобања се смеје њему.
За преподобног Исихија се приповеда да је прво живео немарно и нимало се није бринуо за своју душу. Пошто се тешко разболео Исихије је умро, али је затим Промислом Божјим поново враћен у овај живот. Својим очима је видео лице смрти, видео је рај и пакао. После тога се затворио у своју келију и плакао је даноноћно. Нико од њега није чуо празну реч, нико није видео осмех на његовом лицу. На умору је рекао братији: „Опростите ми, ко се сећа смрти више не може да греши.“ Прва смрт је за њега била неочекивана и ужасна, она га је затекла неспремног, као што стражар задеси лопова на месту злочина. Друга смрт је испунила његово срце радошћу.
Човеку који се не сећа смрти она долази као непријатељ и одводи га у заробљеништво као окованог у ланце. Ономе ко је се сећа долази као пријатељ и одводи га као ослободилац од труда и страдања у земљу вечног спокоја.
Цар Соломон је рекао: „Жури у дом плача више него у дом смеха,“ а често човек од свог срца прави „дом смеха“, „дом“ у којем бесмислено и бесциљно протиче сав његов живот. У сталним бригама за световне послове, многословље и смех, он жели да се сакрије од било каквог подсећања на смрт, тако се Адам кад је згрешио заборавивши на свезнање Бога узалудно и јадно сакривао од Њега међу дрвећем.
Ми живимо у време натопљено фаустовским духом. Човек нуди душу ђаволу, желећи да овековечи земаљско битовање. Ђаво је лажов, зато он радо обећава оно што је за њега немогуће. Фауст за уговор са сатаном, који потписује сопственом крвљу, поставља два услова. Прво је – сатана треба да му да насладу која би испунила његову душу радошћу, као што се пехар испуњава вином, до ивице, да би рекао: „Више ми ништа није потребно.“ Друго је – сатана треба да заустави тренутак, да учини да он вечно траје, време треба да се заустави као бујица реке која се изненада претворила у лед.
Легенде о Фаусту је сакупио Гете – окултиста високих иницијација – и церовску мистерију. Овде можемо да видимо сатанску стратегију: треба уништити сећање на смрт употребивши страст. Страст је удица на коју се хвата људска душа. Страст је адут у рукама ђавола кад он почиње своју игру с човеком. Ђаво му обећава као Фаусту, да ће му дати насладу кад ће човек ускликнути: „Тренутку, заустави се!“ и продужити овај тренутак као што се одвија нит свилене лутке, само бесконачно. Свака страст се супротставља сећању на смрт. Свака смрт је избацује ван граница свести. Сећање на смрт човеку који тражи срећу у насладама изгледа као црна маска на свадби.
За хришћанина, пак, сећање на смрт, сједињено с молитвом јесте мач уперен против демона. Док се човек сећа предстојећег исхода, док га мистички доживљај смрти приморава да задрхти у срцу, он не може да греши као што не може да спава, док је при себи, поред змијског брлога или да се весели у кући обузетој пламеном.
Испуњење страсти је лажни живот, то је илузија тога да наслада може чо-веку да донесе срећу. И друга илузија је да наслада може да траје бесконачно (срце треба да поверује у такве глупости да би се препустило страсти!). И сав људски живот је непрекидно рушење илузија. Рушење илузија је лекција коју човек стално добија и запањујуће брзо заборавља.
Ђаво не може да заустави време. Он сам очекује Страшни Суд и вечите муке, међутим, он може да учини нешто друго: да одузме човеку сећање на смрт и да му сугерише сигурност и непоколебљивост земаљског битовања.
