ИЗ Светог Писма знамо да живот душе има три периода:
1) живот душе у те-лу човека; 2) живот душе изван тела до општег васкрсења;
3) живот душе сједи-њене с васкрслим телом у вечности.
Одвојивши се од тела у тренутку смрти, душа ступа у нови облик свога постојања. Она има способност да све види (наравно, не физичким очима) већ новим осећањем, као и да види себе саму. Покреће се снагом воље, и прелеће огромна пространства тренутно, јер је природне препреке више не задржава-ју. Она у загробном свету налази своје место, оно место до којег је духовно дорасла у свом земаљском животу, а где ће боравити до Страшнога суда./…/
Смрћу тела не умире сећање, осећање, мисао, воља, него душа која је са собом у вечност понела сва та света чувства, као што је: љубав према Богу, добрим делима, смирење, душевну и телесну чистоту, – наћи ће их у себи као изворе непојамне и узвишене радости, многоструко умножене./…/
Ко је на земљи био удаљен од Господа, он је удаљен и на Небу.
Последњи период душе јесте живот у свом новом преображеном телу, после Страшнога суда. За Христове следбенике овај период најблискијег односа с Богом на „новој земљи“ под „новим небом“, где душе уместо сунца обасјава сам Господ Бог својом светлошћу./…/
Он је награда за врлинско-благодатни живот, или казна за богоборни живот проживљен у непокајаним гресима. Први период је најкраћи, али пресудан, јер свецело утиче на опредељење душе у другом и трећем периоду.
Нажалост, ми немамо јасну свест о важности овог периода, јер само у њему душа има могућност да твори подвиге, да се моли, да пости, да се уздржава, да чини милосрђе, да трпи болести без роптања, да страда са смирењем и надом у Бога.
Ради бољег разумевања, у природи можемо наћи адекватно поређење слике духовног света у физичком: живот лептира започиње у облику непривлачне гусенице која пузи по земљи; временом, гусеница као да умире, и уместо ње имамо беживотну лутку умотану у пелене, или гробић, а то је ларва; и догађа се чудо! Опна пуца и на свет се рађа лептир необичне лепоте, с дивним цветним крилима боје дуге, који слободно лети с цвета на цвет хранећи се поленом.
Слично се догађа с душом човечијом: у почетку, по телесном рођењу, због првородног греха, душа као да пуже по земљи; кад тело умре душа се тајанствено преображава, ако је за живота задобила љубав за Бога и ближње; и на крају, после другог Христовог доласка, сједињена с телом преображеним блистајући свим раскошним красотама стечених врлина, иде у сусрет љубљеном Христу.
Када наступа пунота времена неопходног за излазак душе из тела, јесте тајна, коју нам само делимично открива Свето Писмо. Достигавши одређену меру духовног раста душа више не може да живи земни живот. што је већа љубав за Бога, то души теже пада одвојеност од Њега, то она све више жели да прекрати земаљске дане. Многи свети људи су желели да што пре умру, и збаце са себе телесне окове, како би се душом што више приближили Богу.
О смрти једног подвижника која се ближњима чинила превременом, један старац је рекао: „Он је достигао такву меру да се више није могао бринути о земаљским стварима, а налазећи се међу људима није се могао избавити од њих, и зато га је Господ узео.“
Телесна смрт не долази пре него што сазри плод, тј. душа хришћанска буде спремна за прелазак у други свет. Смрт долази у најбољем тренутку за пресељење у Царство Небеско. Ако се живот не прекине благовремено, душа би била у опасности да изгуби стечено духовно богатство новим гресима, и зато милостиви Бог пресеца земаљски живот у најпогоднијем времену за његово спасење. И обрнуто: често се време живота продужава ради узрастања у молитви и покајању.
У историји Цркве имамо много примера када је Господ вратио на земљу душе преминулих, које још нису биле спремне за сусрет са њим. Вративши се из загробног света причале су о својим доживљајима, у којима се понављају следеће ситуације:
1) по напуштању тела душа наставља да мисли и осећа исто као и у телу;
2) по смрти тела душа долази у додир са анђелима и демонима;
3) душа доспева на суд за своје поступке;
4) сећање на смрт је сачувано, и по њеном враћању у тело оставља сил-ан и неизбрисив утисак.
Обично се догађа да све доживљено доводи до духовног преображаја, те многе душе настављају да живе богоугодно, примају монашки постриг, или се на други начин осамљују, ради што боље припреме за поновни сусрет с Господом у другом свету./…/
Свима је заједничко искуство доживљаја светлости, благе и меке, светлости Бића из кога исијава љубав, радост, милост, доброта, благост – стање духа које је речима немогуће описати. Одвија се разговор мислима, без речи, а многи свој живот сагледају у трену, као на филмском платну./…/
Смрт тела је неопходна и корисна за пали род људски. Она је средство спасења од духовне погибли. Ми под смрћу подразумевамо само смрт тела, које је постало смртно после грехопада првих људи, а у овом животу је главна смрт свагда живе душе. Смрт тела спречава погибао душе која живи грешним животом.
Одвојивши се од тела на кратко време, душа наставља загробни живот у измењеном облику са свим личним особинама дотичног човека. Карактер и личне особине припадају души а не телу. Свака душа има своја суштинска својства која је разликују од других душа, и по којима је и на земљи и на небу препознајемо.
Срце сваког човека осећа наклоност ка гресима које је починио у младости, јер су они оскрнавили душу и тело. Грех је разбојник који убија душу, ако се она не покаје и не врати Богу. Грех је смртоносни отров од кога се разболева и душа и тело. Душа грехом бива паралисана и умртвљена, али, чудотворно васкрсава када се каје.
Света Црква познаје три стања душе, захваљујући којима је човек: врућ, хладан или млак. Врућ и хладан, иако су супротстављени, али су активни у свом домену, док је млак пасиван, неопредељен ни за један од ових полова. Хладна душа, иако је опредељена за зло, способна је да се преобрази у врућу, за шта је млака неспособна. Најупечатљивији еванђелски примери преображења су: Св.Ап. Павла, покајаног разбојника, жене блуднице.
Душа није створена за грех. Грех је стран души и противан њеној природи, а духовна суштина се бори с грехом, јер жели да сачува духовну чистоту и невиност, да не жалости љубљеног Оца Небеског./…/
Сваки грех оставља траг на души; и задатак сваког човека је да сачува своју душу. Жива душа – жив човек! Душа умрла у греху – мртав човек!
Зато без жаљења треба одсецати све што усмрћује нашу душу.
Душа умире кад је напусти Божија благодат. Тада наступа смрт и распадање душе. Помисли злобе, гнева, зависти, лукавства, мржње, свађе, злопамћења, блуда, и остале многобројне грешне помисли, морају уступити место у души супротним помислима: љубави, мудрости, мира, благости, опраштања, разумевања, чистоте, милосрђа, доброте – јер је душа бесцена ризница у којој треба сачувати само оно што је Бога и Анђела и Светих достојно.
Без милости Божије ми не можемо видети огољено унутрашње стање наше душе, јер су дубине нашег бића скривене од нас. Зато свети оци говоре да је већи онај који види своје грехе, него онај који види небо, анђеле и рај./…/
Док живимо имамо могућност да обновимо нашу палу природу, тј. храм душе и тела који се чисте сузама покајања. Сталном бригом о својој бесмртној души можемо обновити свој унутрашњи храм, како би он изнова заблистао и постао светиња достојна Духа Светог.
Тада се нећемо бојати телесне смрти, нити разорења трулежне грађевине састављене од пропадљиве плоти, јер смо, помоћу и благодаћу Божијом стекли небеску, духовну, нерукотворену Цркву Бога Живога.
Амин. Слава Богу.