Размишљај, брате, и расуђуј о томе колико је страдао Господ за твоје спасење. Њему није било довољно да те обаспе само својим делима и добрима, него је хтео да се послужи и сопственим мукама, страдањима, па чак и смрћу да би откупио твоје спасење. Добрима која ти је подарио да би ти, брате, нашао своје спасење, показао је да твоје спасење ставља испред својих добара; својим мукама и страдањима, па и смрћу коју је поднео, показао је да му је готово милије твоје спасење него Он сам. И уместо да за одмазду осуди тебе отпадника због тога што си својим гресима тако бесрамно похулио на поштовање и љубав његовог божанства, Он је презрео и поштовање и љубав према своме божанству и умро из поштовања и љубави према теби, отпаднику и хулитељу Његовог божанства. Ма шта говорим? Није зарад тебе само презрео поштовање према свом божанству, него би, да је то било могуће, желео да пострада и својим божанством само и једино да те спасе. Али, како је то по природи било немогуће, онда се послужио чудесном замишљу да самога себе, то јест своје божанство сједини са човештвом да би у њему претрпео толика и тако превелика страдања, да је сав, од главе до стопала, постао једна једина рана, и да искуси муке веће но све људске муке… Мучио се и због прилика у којима је живео, јер се родио у беди, у једној пећини, живео је као крајњи сиромах, јер није имао ни крова над главом: “Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син Човечији нема где главу заклонити” (Мт. 8, 20), а напокон је и умро у последњој беди јер није имао чак ни најмањег простора за гроб да у њему буде погребен. Мучио се и због лишавања основног достојанства, јер је истрпео и најтеже увреде, провео живот препун најдубљег презрења и скончао најбешчасни-јом смрћу која је постојала тада у свету: “Унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту” (Фил. 2, 8). Страдао је и телом, јер је поднео неописиве болове, како због нежности и осетљивости Његових божанских удова, тако и због тежине мучењâ и суровости мучитеља, а мучења су била таква да је практично из свих његових вена толико крви истекло да се натопила земља. Страдао је и душом, јер је окусио толико жалости и тескобе да је и то било довољно да Га усмрти: „Жалосна је душа моја до смрти” (Мт. 26, 38). Укратко речено, Он је постао једно море мукâ само и једино да би угасио онај огањ паклени који си ти распалио својим гресима и да те спасеног узведе на небеса.
Размисли, брате, сада о овоме: наш Господ је, да је хтео, могао да откупи твоје спасење водећи удобан живот, али да ли би ти то било довољно да познаш колико је велико, колико је драгоцено и колико је многокорисно дело твога спасења? Он је, међутим, твоје спасење откупио тако многострадалним животом и тако унижујућом и бешчасном смрћу и толиким страдањима, колика нико други на свету никада није искусио. Да ли из тога можеш да схватиш, љубљени, колико је драгоцено твоје спасење? Знаш ли да нећеш моћи да се оправдаш ако то никада не сватиш? Да ли верујеш, брате, да би вечна премудрост Божија изабрала средства и оруђа тако чудесна и необична да би се ти спасао, кад твоје спасење не би било тако драгоцено и корисно? И шта је више могао да учини Бог, да је, претпоставимо, хтео да откупи сопствено божанство, него да за њега дâ најдрагоценији од свих живота, то јест онај који је дао за твоје спасење?
Према томе, брате, има ли ишта подобније зверству него да гледаш како Исус Христос пролева сву своју пресвету крв за твоје спасење, а да за то време ти, о чијем се спасењу ради, нећеш да уложиш, за оно мало дана жи-вота што ти је остало, сву своју ревност и вољу за сопствено спасење… Истина је ово: ако се сада не уплашиш због такве немарности, сигурно ћеш се уплашити пред страшним Судом Божијим, јер ћеш тада ствари видети онаквима какве заиста јесу. Постиди се зато због неразборитог и грешног живота каквим си до сада живео. Донеси одлуку да за ово мало времена колико ти је преостало победиш свесвоје страсти и грешне жеље. И ако си до сада питање свога спасења сматрао неважним и занемарљивим, топло замоли Господа да те просвети да би се бар током преосталог живота према свом спасењу односио са великом брижљивошћу и да би ти оно од свега било најважније; јер губитак спасења се не може надокнадити, а његово задобијање је, с друге стране, тако тешко и неизвесно, да баш кад мислиш да си га задобио, оно је још далеко од тебе, као што вели Исаија: “Чекамо… спасење, а оно је далеко од нас” (Иса. 59, 11).
И немој да мислиш, да је Христос пострадао и умро за људски род уоп-ште, а не и за тебе, јер љубав најмилијег Исуса тако је огромна и превелика да је био и јесте спреман да пострада и умре за сваког човека понаособ, а то се види и из Павлових речи: “А то што сад живим у телу, живим вером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене” (Гал. 2, 20). Видиш ли шта каже? Каже да је Христос предао самога себе смрти не само за цео свет, него и за њега лично…Стога, дакле, онолико колико сви људи дугују Исусу Христу, јер је због њих умро, толико треба да Му дугујеш и ти, за толику љубав коју је показао према теби, као да си једини човек на свету.
Још увек не плачете, хришћани? Одавно је време да и камено срце омекша 
да и суве очи овлаже. Ево зашто. Ако свако од нас упита Оца Небеског: «Ко је толико тешко згрешио да је била по-требна тако велика и страшна жртва?» – Бог ће нам дошапнути на ухо: «Ти.»
«Ја?! Зар сам тако тешко згрешио да је цена мог искупљења – Син Божији, Који лежи преда мном у гробу, злостављан и измучен?» Да. Тако је. «Био си крив – Ја сам твоју кривицу преузео на себе. Био си дужник – Ја сам платио твој дуг. Због кривице требало би да примиш муке – Ја сам примио муке уместо тебе,» – каже Христос искупљеном човеку.
Овај Велики петак се не може до краја упоредити с јединим и страшним Петком, кад нико није знао да ће Он васкрснути. Данас је све прожето зра-цима васкрсења, који чак и неверујућег човека штите од очаја и греју. А тада је за све оне који су Га волели живот из-губио сваки смисао. И ми никад нећемо схватити ужас оног јединог Петка, зато што је празан гроб Господњи од нас удаљен само два непуна дана.
Али зашто славимо ове да-не из године у годину? Зар то није због тога да бисмо заволе-ли свим срцем, умом и душом Најслађег Исуса? Како бисмо се сећали Његове речи и дисали Његовим именом. Како бисмо испунили Његове заповести и с вером примали Његове Тајне. Од Његових пробијених руку и ногу, од Његових затворених очију и уста вратимо се нашим устима, очима и ногама. Помолимо се:
Исусе, дај ми ноге да дођем код Тебе,
Исусе, дај ми руке да Те загрлим.
Дај ми слух да чујем глас Твој. Дај ми очи да видим, ако не Твој Лик, макар траг Твојих ногу.
Дај ми целог Себе. Одузми од мене моје и дај ми Твоје. Узми од мене моје старо и дај ми Твоје ново. Обнови ме целог.
Дај ми ново срце, живо срце, које Те воли, које Те слуша, које од Твојих речи дрхти, које се Тобом храни.
Нека се тако моли твоја душа и моја душа, брате и сестро, док стојећи по страни, као жене-мироносице, очима пуним суза, гледамо «где Га полажу».
