Будимо задовољни малим, и бићемо увек богати. Бринимо се једино за одело и обућу, и добићемо и то,и далеко више од тога… He пo количини имовине, него по расположењу душе треба судити о богатству и сиромаштву. Сиромашнији је од свих онај који свагда жели више но што има и никада не може да заустави своју злу жељу. Стога, бегајмо од среброљубља, тог виновника сиромаштине, упропаститеља душе, пријатеља пакла, непријатеља Небеског Царства. … Ако хоћеш да будеш богат, презири богатство. И заиста, није богатство у имању богатства, него је богатство – не бринути се о стицању богатства. Ако тако будемо водили себе, онда ћемо и овде на земљи бити богатији од свих богаташа, и тамо на небу наследићемо небеска блага… Богат је не онај коме много треба, него онај коме ништа не треба.
Бог хоће од нас: никада не желети да се има много, но исто тако не туговати када се има мало. У овоме свету сви ми живимо једно одређено време, и сви смо обучени у подједнако тело: стога ни богаташу никакве добити од сувишне имовине, ни сиромаху никакве штете од сиромаштине добити од сувишне имовине, ни сиромаху никакве штете од сиромаштине. Што се онда плашиш сиромаштва? А ти, зашто јуриш за богатством? Бојим се, одговараш ти, да ме нужда не примора да идем на туђа врата и просим. Често чујем да се многи чак и моле Богу, да не допусти да им икада буде потребна људска помоћ. Слушајући то, ја се смејем, јер такав страх доликује само деци. У самој ствари нама је у свему сваки дан потребна међусобна људска помоћ. Зар не видиш да смо сви ми потребни један другоме? Војник занатлији, занатлија трговцу, трговац земљоделцу, роб господару, господар робу, сиромах богаташу, богаташ сиромаху, просјак даваоцу милостиње, давалац милостиње просјаку. Да, прималац милостиње задовољава највећу потребу, већу од свих потреба. Јер када не би било просјака, много би било изгубљено за наше спасење, пошто не бисмо имали нашта трошити своју имовину. На тај начин и просјак који изгледа некориснији од свих, показује се кориснији од свих. Ако је тебе стид што ти је потребан други, онда ти једино остаје да умреш, јер ко се тога стиди, њему је немогуће и живети./…/
/…/Сви смо ми дошљаци и најамници. Власништво постоји само по имену, a у самој ствари сви смо ми власници туђега. Нама припада само оно што пошаљемо испред себе у онај свет. Оно пак што се овде налази није наше и за живота нашег на земљи оно одлази од нас. Нама припада само оно што сачињава наше душевне подвиге: милостиња и човекољубље. Постарајмо се да њих стекнемо, и да они постану наше унутрашње, духовно имање. Ми немамо могућности да одлазећи из овог света понесемо са собом новце, али можемо понети милостињу. Њу и треба изнад свега да шаљемо испред себе у онај свет, да бисмо припремили себи обиталиште у вечним обитељима. Једино је врлина способна да нас прати у онај свет, једино врлина прелази у будући живот./…/
Није толико корисно одгајати сина учећи га занату и спољној науци помоћу којих се стиче новац, колико – научити га да презире новац. Ако желиш да га начиниш богатим, ти поступај тако. Богат је не онај коме треба много имања, и поседује много, него онај коме ништа не треба. Тако васпитавај свога сина, томе га учи; то је највеће богатство.
Немој се паштити да сина свог учиниш чувеним по световној учености и да му прибавиш славу, него се старај да га научиш да презире славу овога живота; то ће га учинити славнијим и чувенијим. Ово може постићи и сиромах и богаташ; томе се може научити не од учитеља и од наука, нeгo из Светога Писма./…/
Све што имамо, добили смо од Христа: од Њега имамо и само постојање, и живот, и дисање, и светлост, и ваздух, и земљу. Ако би нас Он лишио ма чега од тога, ми бисмо пропали и иструлели, пошто смо дошљаци и путници. Изрази: „моје“ и „твоје“, само су празне речи, пошто уствари није тако. Например: ако ти кућу назовеш својом, то је – празна реч, не одговара стварности, пошто Творцу припада и ваздух, и земља, и грађа, и ти сам који си кућу подигао, и све остало. Када и користиш кућу, она чак ни тада није твоја, не само због смрти која ти грози, него и пре смрти због пролазности ствари. Имајући то на уму непрестано, будимо богомудри и када добијамо и када губимо, и немојмо робовати предметима пролазним и који не припадају нама./…/
Немој говорити: ја трошим своје и уживам своје. – Но то није твоје већ туђе. Велим: туђе, јер ти сам тако хоћеш; Бог жели да оно што је теби уручено ради браће, постане твоје; туђе постаје твојим када га ти употребљаваш на друге; а када га неумерено употребљаваш на себе, онда твоје постаје туђим. Ти немаш састрадалности и говориш да с правом употребљаваш своје за своје уживање; a ja баш зато и кажем да је оно туђе. Све твоје јесте заједничко – за тебе и твога ближњег; као што је заједничко – сунце, и ваздух, и земља, и све остало. Да будем јаснији: храна телесна, одређена уопште за све удове тела, ако буде приграбљена једним удом, она онда постаје туђа и за њега. Она не може да се свари и да храни, – отуда постаје туђа и за њега. A поставши заједничком, она постаје сопственост и његова и свих осталих удова. Исто је тако и са имањем: ако се ти један будеш користио њиме, онда ћеш доживети штету и ти, јер нећеш добити награду; ако га пак делиш са другима, тада ће оно више бити твоје, тада ћеш и добити користи од њега. He видиш ли како руке служе, уста жваћу, а желудац прима храну; и желудац не каже: ја примам, и зато треба да је сву задржим код себе. – He говори то ни ти односно имања. Ко прима, тај је дужан и да даје. Као што би желудац било рђаво да задржава храну у себи а да је не расподељује, јер би то нашкодило целом телу, тако је и за богаташе рђаво да своју имовину задржавају код себе, јер то упропашћује и њих саме и друге. Такође, једино око прима светлост, али је не задржава у себи него осветљује цело тело, јер је њему неприродно задржавати светлост у себи док оно остаје оком. Ноздрве осећају мирис, али га не задржавају у себи него га предају мозгу, саопштавају мирис и желудцу и достављају пријатност целоме човеку. Ноге једине ходају, али притом оне не само себе премештају него и цело тело преносе. Тако и ти не задржавај само за себе оно што ти је поверено, јер ћеш на тај начин нашкодити свима, а највише самоме себи. – Но то се може видети не само на удовима тела. Тако на пример: ковач, ако не хтедне својим занатом користити другима, он ће нанети штету и себи и другим занатима. Тако исто обућар, пекар и сваки други занатлија, ако не усхтедне другима давати производе свога заната, нашкодиће не само другима него преко других и себи.
Чудесан и јединствен пример обогаћења вечним богатством рода људског кроз сиромаштво, представља Господ Христос. Свети апостол благовести: Знате благодат Господа нашега Исуса Христа да, богат будући вас ради осиромаши, да се ви његовим сиромаштвом обогатите (2 Кор. 8, 9). Тиме свети апостол вели: представите себи благодат Божију, размислите о њој, удубите се у њену величину и огромност, и тада нећете поштедети ништа од своје имовине…
Ако не верујеш да сиромаштво производи богатство, онда се сети Господа свога, и више сумњати нећеш. У самој ствари, да Он није осиромашио, ти не би постао богаташ. Заиста је достојно дивљења: сиромаштво је обогатило богатство. А богатством свети апостол овде назива познање вере, очишћење грехова, оправдање, освећење и остала безбројна добра која нам је Христос даровао, и обећао даровати нам. И све је то стечено за нас помоћу сиромаштва. Каквог сиромаштва? Оваквог: Он прими тело, постаде човек и претрпе страдања; мада Он и не беше ничим дужан теби, већ ти беше дужан Њему.
