Био један мали дечак који је имао лошу нарав. Отац му је дао врећу пуну ексера и рекао му да сваки пут кад побесни и изгуби контролу над собом, закуца један у ограду.
Првога је дана дечак закуцао 37. Током следећих неколико месеци он је научио контролисати свој бес и број закуцаних ексера се смањивао.
Открио је да је лакше контролисати своју нарав, него закуцавати ексере у ограду.
Напокон је освануо дан у којем дечак није нити један ексер закуцо у ограду.
Отишао је оцу и рекао му како тога дана није побеснио.
Отац му је тада рекао:
– Свакога дана када успеш контролисати своје понашање из ограде ишчупај по један ексер.
Дани су пролазили и једнога је дана дечак био у стању рећи свом оцу да је извадио све ексере.
Отац је узео сина за руку и одвео га до ограде. Тада му је рекао:
– Добро си то урадио, сине мој, али погледај све те рупе у огради. Ограда више никад неће бити иста.
Када у бесу кажеш неке ствари, оне остављају ожиљак, као што су ове рупе у огради.
Можеш човека убости ножем и извући нож и послије тога није важно колико пута кажеш да ти је жао, ране остају.
Вербална рана је исто толико болна као и физичка…