Свети апостол Павле пише: „Ако ли се ко о својима, а особито о домаћима, не брине, одрекао се вере и гopu je од неверника“(1 Тим. 5,8). /…/ У савременом свету где је остало тако мало љубави породица је спокојно пристаниште, спасоносна оаза куда човек треба да тежи заклањајући се од свих бура и брига. Заповест о љубави према Богу и ближњима постаје стварност на првом месту у породици. Кога волети ако не нама најближе људе – децу, укућане? Волећи их, учимо се љубави према Богу. Јер како може човек заволети Онога Кога није видео, ако најпре не заволи оне с којима живи? Ми смо често спремни да вршимо неке подвиге, некоме да помажемо, да га спасавамо – а Господ ће нас упитати на првом месту како смо се бринули о својој породици, о деци која су нам поверена, како смо их васпитали. Мало ћемо се на томе зауставити. Ко су она, наша деца? Наш продужетак? Наше власништво? Или, још горе, материјал за реализацију оних пројеката и амбиција које нама није успело да остваримо у свом животу? Децу даје Бог. Она су деца Божија па су тек онда наша деца. /…/
/…/ Деца нису тражила да их рађамо, ми то чинимо ради себе. Они који воле децу знају да нам она могу дати далеко више радости и среће него ми њима. Немати деце је тежак крст. …И зато главни задатак родитеља није у томе да дају детету најбољу одећу, храну и играчке, већ да га образују. Односно, да одгаје у њему лик Божији, да спасу његову душу, а остало ће се све додати./…/
Хришћанско, православно васпитање даје детету вакцину, духовни имунитет против свега оног зла које јача сваког дана. Борба за душу детета не води се само кроз супротстављање култу долара, секса и материјалних вредности. Ми живимо у доба окултизма и сатанизма који надиру као бујица. Победити овај род (демонски) материјалним средствима немогуће је. Ето ради чега је потребна вера. Ако дете сазна „шта је то добро и шта је то лоше“, ако сазна да ћемо за сва наша дела дати одговор не само за гробом, него и у овом животу, оно ће моћи да се супротстави свету и његовом злу. /…/
Можда ћу рећи баналну ствар, али васпитање детета треба почети од рада на себи. Постоје познате пословице: „С јасике се поморанџе не беру“ и „Ивер не пада далеко од кладе“. Онакви каквима бисмо хтели да видимо своју децу у будућности, такви и ми морамо да будемо сада када наша деца живе и све деле са нама. Треба их поучавати на примеру свог живота. Ако отац прича о штетности алкохола и дувана, увлачећи при томе дубоко дим из цигарете и срчући пиво, хоће ли то дати неки резултат?/…/
Навешћу пример како се за неблагочестиви живот родитељима шаљу уразумљења и како им Господ показује колико велику штету наносе својој деци.
Архимандрит Тројице-Сергијеве лавре Кронид причао је случај који се догодио његовом земљаку. Звао се Јаков Иванович. Имао је сина Василија који је имао осам година. Од извесног времена он је добио нападе неиздржљивог псовања које је било праћено хуљењем на светињу. Његово лице је при томе постајало црно и страшно. Отац је покушавао да га казни, затварао га је у подрум, али дечак је и одатле настављао да изговара ружне речи. Отац детета је причао да он сам када је трезан не псује, али чим попије први је псовач на улици и псује пред децом. Сам је признао да је крив због опседнутости која је снашла његовог сина. Архимандрит Кронид је посаветовао сељака да се у сузама каје због грехова и да се моли преподобном Сергију за исцељење сина. Дошавши након годину дана у лавру, сељак је испричао да се син ускоро разболео, почео је да се топи као свећа. Два месеца је боловао и био је необично кротак и смирен срцем. Нико од њега није чуо ружну реч. Два дана пред смрт он се исповедио и причестио и, опростивши се са свима, умро. Потресени отац је оставио пиће и никада више није изговорио ружне речи./…/
Рађање деце постало је највећа утеха за људе онда када су постали смртни. Због тога је човекољубиви Бог, да би истог часа ублажио казну прародитељску и умањио им страх од смрти, даровао рађање деце, показујући тиме… праобраз Васкрсења.
И када бисмо читав живот провели у срећи, опет бисмо били строго кажњени ако се не бисмо постарали за дечије спасење. Деца нису случајан добитак и ми смо одговорни за њихово спасење.
(Свети Јован Златоуст)
Односи међу супружницима веома утичу на стање деце. Јер породица је јединствени организам и деца су неодвојива од нас. Психолог Максим Бондаренко наводи овакав пример: „Отац долази на саветовање са сином. Утврђен је проблем лошег успеха сина у школи, његовог одбијања да учи. Током разговора се испоставља да се отац стално свађа с мајком, јер је љубоморан на њу. Рекло би се, какве то има везе са синовим учењем? Испоставља се да има непосредне везе.Пошто се он боји развода родитеља, део конфликтне енергије у породици несвесно превлачи на себе. Зато је и ‘морао да постане’ лош ђак. Резултат тога је да родитељи део своје агресије, намењене једно другоме, усмеравају на сина који на тај начин несвесно ‘спасава’ породицу од распада. Тако се на крају добија да се отац и мајка баве његовим ‘васпитањем’ уместо да реше проблем властитих односа“.
„Када је породица заједно тада је и душа на месту“ – каже народна мудрост. Ако родитељи хоће да васпитају добру децу, морају и сами да буду начисто са собом и да постигну добре узајамне односе. Тада ће им бити лакше да васпитавају децу. Невоља савремених родитеља је недостатак слободног времена. И због тог недостатка врло мало часова остаје за децу, нарочито код очева. То се може објаснити, време је тешко, треба зарађивати новац. Па ипак нађите времена и позабавите се децом. Она ће вам за то захвалити, чак тиме што ћете једни другима постати ближи.
За рђаво понашање деце углавном су криви родитељи. Децу не спасавају ни савети, ни дисциплина, ни строгост. Ако родитељи не иду путем светости и ако се не подвизавају, онда чине велике грешке и преносе на децу зло које сами имају у себи. Ако не живе светим животом и не говоре са љубављу, онда их ђаво мучи помоћу реакција њихове деце. Љубав, једнодушност и слога међу родитељима јесте управо оно што је деци потребно. То је велика безбедност и сигурност за децу.
(Старац Порфирије Кавсокаливит)
Један отац је причао: „Мени се раније чинило као недозвољена раскош да одем с децом у зоолошки врт, у природу или на циркуску представу. Нисам себе сматрао толико слободним човеком да би трошио време на такве глупости. Боље је помолити се, мало прочитати Јеванђеље. Али Бог је разбио и у потпуности изменио моје представе о духовном животу. Схватио сам да се моја очинска духовност састоји у томе да поклањам својој деци све своје слободно време. Никаква духовност не оправдава неопходност васпитања сопствене деце. И сада идемо заједно у зоолошки врт, заједно се играмо и шетамо по шуми“.
Улога оца је нарочито важна у васпитању дечака. То како сте се играли с њим, ишли на излет, путовали на поклоњење светим местима, нешто заједно мајсторисали, дете ће запамтити за цео живот. Успомене из детињства су најсветлије, најупечатљивије, оне нам као звезде осветљавају сав наш живот.
Многе тате, осећајући кривицу пред децом због недостатка дружења, обасипају децу скупим стварима, играчкама, али често деци то уопште није потребно. За њих би било далеко драгоценије када би тата урадио нешто заједно с њима, поправио кола или их научио да тестеришу и закуцавају ексере. Ми се често жалимо на лош утицај улице и школе. Па да ли ми лично много времена проводимо с децом, утичемо ли на њих, да ли се интересујемо за то чиме они живе, какви филмови и песме им се свиђају? Родитељи морају да буду први пријатељи своје деце, задржавајући, наравно, субординацију, избегавајући претерану фамилијарност [присност].
Читао сам код једног Светитеља, да Господ прима обраћање човека у свако време, али да је најбољу узраст за духовни живот – детињство, када је душа мека, као врућ восак. Зато је најбољи узраст за Исусову молитву – рано детињство: што се раније дете научи њој тим боље. Већ над новорођеним дететом треба читати ту свештену молитву. Дете је ближе духовном свету од нас. Оно што ми покушавамо да схватимо разумом, дете непосредно осећа и као да упија у себе. Неки родитељи сматрају да дете треба да сазри, да би га учили хришћанству. То је велика грешка. Душа детета поседује способност посебног духовног знања и духовне проницљивости, касније она губи тај дар и постаје налик на младо нежно стабло, које постепено задобија грубу кору.
(Архимандрит Рафаил Карелин)
Треба ли хвалити децу? Ја сматрам да треба. Породица, тата и мама, за дете су цео свет. Оно је нешто учинило, али још не може објективно да оцени свој успех, нема животног искуства. Одрастао човек може добити оцену свог рада на послу, од пријатеља, рођака, а дете само од родитеља. И похвала, чак и за мали успех, има огроман значај за даљи стваралачки напредак.
И обрнуто, деца којима родитељи стално понављају: „Ти си глуп, неспретан и дебео„, „Ништа добро од тебе неће испасти“ – одрастају као глупи, неспретни и неуспешни. Ако дете, које је чак заиста болесно, стално штите од свега, он ће цео живот себе сматрати болесним и ускраћеним. Настаје такозвани комплекс мање вредности.
