Свети Оци су нам указали различите путеве ка спасењу. Сваки од њих је поседовао нарочите добродетељи: Преподобни Макарије Велики – смирење; Преподобни Сисоје – ватрену молитву, за време које је његово лице сијало као сунце; Преподобни Јефрем Сирин – покајничким плачем; Преподобни Мојсије Мурин милосрђем, бригом о старим и болесним монасима. Једни су служили Господу у тиховању и осамљености, стојећи пред Њим у молитви за читав свет, други су служили Богу преко људи – својих ближњих.
Много је путева ка спасењу, али који је од њих најлакши? Да ли можемо да се спасемо без нарочитог труда, без изнуривања свог тела? Постоји ли такав пут? Да, постоји! Постоји таква лествица од земље до неба: један крај је увек пред нашим ногама, а други пред престолом Божјим.
Живео је у једном манастиру лењ монах: често је каснио на службу, тиме је изазивао негодовање братије и приморавао игумана да се гневи. Монаси су роптали и чак су тражили од настојатеља да га избаци. Али, овај монах се разболи, и већ је био на самрти. Тужна су била браћа што ће пропасти несрећникова душа. Окупише се покрај његовог одра како би му олакшали предсмртна страдања својом молитвом, али шта видеше? Овај монах је умирао смрћу праведника. Његово лице је изражавало спокој и радост. Кад је на кратко дошао свести, братија га упита: „Какву утеху си добио од Бога? С ким си беседио као са својим ближњим и рођенима?“ И умирући, скупивши последњу снагу, он одговори: „Браћо, ви знате да сам живео недостојно и угледао сам како су демони окружили мој одар, у њиховим рукама је била хартија – лист и на њој одозго до доле све исписани моји греси; они ми се приближише, а мој Анђео-чувар је стајао у даљини и плакао. И ја одједном чух глас са неба: „Не судите да вам се не суди! Овај монах никога није осудио и Ја му опраштам!“ – и истог тренутка хартија у рукама демона поче да гори, а они са крицима нестадоше. Анђео ми приђе и поздрави ме, и ја сам разговарао с њим. „Браћо,“ настави он, „откад сам постао монах нисам осудио ниједног човека!“ „Браћо,“ додаде он, „ви сте мене осуђивали и праведно сте ме осуђивали, а ја грешник нисам никоме судио.“ И тако је он починуо смрћу праведника.
У данашњем Јеванђељу се налази прича о томе како је неки богат и добар човек опростио слузи свом огроман дуг, десет хиљада таланата, што је једнако данашњеј великој количини злата, износ који тада нису поседовали, чак, ни кнезови ни цареви (Мт. 18,23-35). Овај несрећник поче да преклиње господара да му опрости, и господар му по милости и доброти својој опрости дуг. Али, ево овај исти човек сретне свог друга који му је био дужан незнатну суму, и поче од њега да захтева да му то врати. Дужник га је молио да мало причека, док не скупи новац, али је овај био неумољив. Кад је сазнао за такву немилост, господар се разљути, и иако му је пре тога опростио дуг нареди да га баце у тамницу и држе тамо док не исплати све до последње паре.
Не осуђујте туђег слугу, када стоји или пада: има он Бога свога, Који има моћ да га од пада одврати или у паду заустави. (Оптински старци)
Шта значи ова прича?
Господар је Сам Господ, слуге смо ми. Ми према Господу имамо огроман дуг – наше грехове, које су учињени због непокорности вољи Божијој. Сваким својим грехом, ми вређамо величанство Божије. Апостол Павле говори: Не знате лида сте храм Божји и да Дух Божји обитава у вама?(1. Кор. 3,16). А ми скрнавимо овај храм својим гресима, рушимо га. Достојанство, савршенство Господа је бесконачно, због тога је и увреда коју наносимо Богу, чинећи грех, огромна. Даље, ништавно мали дуг у причи јесте неправедност људи према нама. Господ је изволео да се по милости Својој на известан начин пореди са људима, Он је рекао: „Ако отпустите ближњем грех, отпустићу и Ја вама дугове ваше; ви опростите и Ја ћу опростити; не судите – и нећете бити осуђени.“ У Светом Писму у „молитви Манасијиној“ је речено: „Аврааму, и Исааку и Јакову, који Ти не сагрешише…“
Свети Димитрије Ростовски говори: „Сви људи су грешни и, чак, и праведник пет пута дневно пада и устаје, као што је написано у причама,“ наравно, његов пад можда није као наш, али је пад негде у мислима, у дубини срца: „Нико није чист од греха, чак, и ако на овој земљи проживи само један дан.“ А како онда Свето Писмо говори да Авраам, Исаак и Јаков нису згрешили пред Господом? Зар је могуће да Свето Писмо греши? „Не!“ говори Свети Димитрије Ростовски. „Авраам, Исаак и Јаков нису ни према коме осећали зло, они су свима опраштали, нису никога осуђивали, нису желели несрећу ниједном човеку, чак ни својим непријатељима. Они нису грешили пред Богом грехом злобе.“
Ипак, неки кажу: „Ако будемо опраштали све грехе, зло ће се ширити, грешници ће постати још безобразнији.“ Али, чешће бива обрнуто: када се према човеку показује милост у његовој души се буди савест, а зло само умножава зло. За Светог епископа Амона приповеда се да су код њега на суд довели жену која је била оптужена за грех прељубе (тада је епископ вршио улогу судије). Погледавши несрећницу свети епископ рече: „Затруднела си,твој порођај ће бити тежак.“ Затим се обрати својим служитељима: „Дајте јој десет аршина платна: ако умре на порођају, оно ће јој бити прекривач, а ако се роди дете, добро ће јој доћи за њега.“ И рече жени да иде, не казнивши је и не давши јој никакву епитимију. Тада једна девица која је присуствовала суђењу и жудела за тим да порок буде кажњен, повика: „Овај епископ је вероватно луд!“ На то јој је Светитељ одговорио: „Дуго година сам се у тиховању и пустињи молио да стекнем ово безумље, и сада не желим да се растанем од њега, нећу га променити ни за какву световну мудрост.“ Односно, он је достигао такав степен савршенства да више није видео зло у људима. И у овом случају он је грешницу довео до дубоког покајања; подсетивши је на смрт, он је спасио њену душу.
Још више ме је „приземљило“ да ту „ревност“ држим у оквирима здравог разума, тачније, свето-отачког учења, када сам сазнао да је у једном виђењу једном човеку откривено следеће, у трену када му је Господ показао и рај и ад: „Видео сам у аду оне, које нисам желео тамо да видим. И у рају сам видео оне, које нисам очекивао тамо да видим.“ То јест, људи које осуђујемо могу да се нађу у рају. А постоје људи, за које други мисле да се спасавају, а они тону у ад. Поред тога, има још један доказ који ме је поразио: „Срео сам у аду велики број ревнитеља. Ад је био пун ревнитеља.“ А зашто? Зато што су осуђивали и нису имали осећања за друге људе. И због тога је према речима Нила Мироточивог, онај који осуђује брата гори од демона. Осуђивање одгони благодат Светог духа и тај човек чини три пута више зла. И на другом месту је још речено да онај који осуђује ближњега је антихрист, због тога што заузима престо Христа Судије, Који је Једини Праведан Судија. И због тога онај који осуђује овако расуђује: „Овима је потребно то, а овима – ово. Ови треба да се предају анатеми, а ови други – овоме, а трећи – нечему трећем.“ И због тога он већ суди заузимајући Христов престо, Који је Једини Истинити и Праведни Судија. (Абхазиски Старац Константин)
Браћо и сестре! За неког светог старца причају да је једном ноћио у једном селу на повратку у манастир и чуо како се сељаци свађају употребљавајући најружније речи. Он одмах клекну и поче ватрено да се моли. И стаде пред њега Анђео Божји са огромним мачем и рече: „Овим мачем ће бити посечени сви који осуђују своје ближње: благо теби, јер кад си чуо ове псовке, које су биле допуштене да би ти био искушан, никога ниси осудио, већ си почео да се молиш! Због тога ће благослов Божји бити на теби.“
Неосуђивање је најлакши пут ка спасењу, а како често ми заборављамо на њега! Не само да су опраштање наших грехова, браћо и сестре, него је, чак, и мера благодати у нашим рукама зато што је Господ рекао: „Каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити!“ (Мт. 7, 2). Спасење и благодат су дар Божји, али је услов да би се они примили – опростити свим људима. Онај ко искрено опрашта човеку и први иде да се с њим помири више никада у животу неће поменути неправду која му је нанета. Онај ко искрено опрашта исто тако искрено жели добро ономе коме је опростио као свом најбољем пријатељу. А главни знак да смо опростили нашем противнику је то што се ватрено молимо за њега и желимо му у дубини свог срца сва блага и у вечном и у пролазном животу.
Ми не треба да судимо и осуђујемо свештенство, које можда данас чини ову или ону грешку, због тога што ће доћи време када ће се они покајати, а ми који их осуђујемо не знамо где ћемо завршити. (Абхазиски Старац Константин)
Не обраћајте пажњу на то ко вас је увредио и због чега, но само држите на уму да се нико не би усудио да вас ожалости, да Господ није изволео да му то допусти, и зато благодарите још више Господу што нам невољама, које нас сналазе, јасно показује да Му нисте туђи и води вас у Царство Небеско: „Ако подносите карање, Бог поступа са вама као са синовима. Јер, који је то син којега отац не кара?“ (Оптински старци)
Дакле, браћо и сестре! Онако како желимо да се Господ односи према нама тако и ми треба да се односимо према сваком човеку! Амин.
