Eво чудне Благовести данашњег Светог Еванђеља.
Благовест: нема смрти више! НЕМА СМРТИ ВИШЕ. Господ Христос је дошао у наш земаљски свет, спустио се на ово острво смрти, да га претвори у острво бесмртности. Спустио се у овај свет, како се каже у данашњем Светом Еванђељу, да свему да Живот Вечни[Јн. 17,2]. Свему, сваком људском бићу и сваком створењу. Је ли Господ то учинио? Несумњиво је то Господ учинио Својим Васкрсењем из мртвих. Победио смрт! Победио је смрт за свакога од нас, за свако људско биће и за сав род људски. И не само победио, него и дао Живот Вечни.
Чудне су и дивне црквене песме. У једној се вели: – Христос васкресе из мртвих и дарова нам Живот Вечни. А шта Он од нас тражи кад нам дарује Живот Вечни? /…/
…“Који верује у Мене, има Живот Вечни“[ Јн. 5,24], вели Спаситељ. То Он од мене и тебе тражи. Веру – у кога? У Њега Истинитог Бога. Јер, чиме је доказао да је Једини Истинити Бог? Својом свемоћи, Својом силом, Својим Васкрсењем, Вазнесењем на Небо, узношењем тела људског, тела Његовог изнад свих Анђела и Арханђела, изнад свих светова. Тако је Господ прославио тело људско и показа нама да је то пут сваког тела људског. Зато је створио човека, да телу људском подари Живот Вечни, да целом људском бићу подари Живот Вечни, и да настани човека у блаженству изнад свих Арханђела и Анђела.
Да, величина је и истинитост Господа Христа, као Јединог Истинитог Бога, у томе што је Он даровао роду људском Живот Вечни, не тражећи од нас неке нарочите подвиге, него по великом Свом човекољубљу Он је подарио Живот Вечни. У чему је тај Живот Вечни, казао нам је кроз данашње Свето Еванђеље, Еванђеље Светих Отаца Првог Васељенског Сабора: да је познање Тројичног Бога, Оца и Сина и Светога Духа, и служење Њему, главни циљ људскога бића, људскога живота и овога света, и да позна Истинитог Бога и да живи у Оцу и Сину и Светоме Духу.[Јн. 17,3; 4,23; 1Јн. 5,20]
И Господ је то показао на безброј примера на сваком Светитељу: да је Он заиста дошао у овај свет да дарује човеку Живот Вечни; да подсети људе да се они створења Божија; да је душа њихова с Неба; да је душа њихова бесмртна; да бесмртна душа обесмрћује и тело. И тело је створено за Господа,[ 1 Кор. 6,13 и 19] како вели Свето Еванђеље. И тело је створено за Живот Вечни и оно ће васкрснути, и свачије тело, и моје и твоје и сваког људског бића васкрснуће на дан Страшнога Суда да се придружи својој души и наследи Царство Небеско.
Тако, нико није показао тај прави циљ човечијег живота сем Госпо-да Христа. То је назначење људскога бића: узнети се изнад свих светова, (изнад) Херувима и Серафима, и живети у Божанском блаженству и Бо-жанској слави. И Господ је за то дао сва средства нама људима у Цркви Његовој. У Цркви свака реч, сваки уздах, свака суза, води у Живот Вечни, јер уклања грехе душе, уклања страсти душе, уклања оно што је смртно, оно што вуче смрти. И Господ је дао Свете Тајне и свете врлине да помоћу њих испунимо себе свим оним што је вечно и бесмртно. И Црква, ево, две хиљаде година бори се против – кога? Против греха, против смрти, против ђавола – и осигурава нам Живот Вечни.
Гле, безбројни сведоци тога. Ми данас славимо Свете Оце Првог Васељенског Сабора, њих триста осамнаест који су нам и показали и посведочили истинитост Христовог Еванђеља и истинитост Његове Благе вести: Да је овај свет престао бити острво смрти и постао је острво бесмртности. И сваки је позван да то доживи, да нађе свој смисао као људско биће у овоме свету, прави смисао, једини смисао.
Ево: триста осамнаест Отаца – шта су они сведочили, чега су они сведоци? Сведоци су Васкрслог Богочовека Христа, сведоци су Њега као Истинитог Бога. Чиме су Га сведочили? Сведочили су својим свет-им животом, својом победом над гресима, над смртима, победу над па-клом и над свима ђаволима. Тако, они су уствари једини праве Војско-вође хришћанске војске Христове у овоме свету. Војсковође које се бо-ре за нас и са нама и око нас, против сваког греха, против сваке смрти, против сваког ђавола, и осигуравају Живот Вечни. Зато Црква слави и прославља Светитеља сваки дан, јер су они сведоци, сведоци Васкрслог Богочовека Христа, Свемоћног увек. Не само они Свети Оци, већ и сва-ки Светитељ и сваки Мученик и сваки Исповедник, сви су они сведоци једне истине, главне истине у овоме свету – то је Васкрсење Христово! И тиме сведоци живота нашег./…/
A сaдa, … кaдa, (нaрод нaш), зaстрaшивши се смрaдa трулежи и смрти нa које му миришу будућa временa, врaћa полaко кa вери, кa Богу, исти онaј човекоубицa ђaво стоји нa стрaжи. Његовим нaређењем цели букет свaкaквих верa и изобиље свaкaквих цркви и секти спремни су дa прихвaте оне који су се зaжудели спaсењa.
Овде су и римо-кaтолици, богaти пaрaмa и користољубљем. Хоће ли се они који код њих дођу помучити дa узнaју, ко су они? Неће ли им изоштрити пaжњу чињеницa дa су они до XI векa били нaши, aли су отишли од нaс, и по томе су сви сaзнaли, дa они нису нaши. „Јер дa су они нaши, остaли би сa нaмa…“ (1 Јн. 2, 19). Дa, они себе нaзивaју хришћaнимa, aли нису сaчувaли верност, нaрушили су догмaте. И отсеклa их је Црквa, остaвио их је Бог. Отпaвши од Цркве, лaтинство је отпaло од љубaви Божије.
Ту је и црквa протестaнтскa, којa се родилa у XVI веку од рaсколa с Римом. Зa протестaнтa је истинa сaмо оно што се њему свиђa, што он сaм смaтрa зa истину.
(из беседе aрхимандрита Јована Крестјанкина)
И ми, као Православни хришћани имајући сву Христову Истину са нама у Цркви нашој, добијамо моћи и силе да се боримо против свакога греха и да очистимо себе од свакога греха. Немој рећи: ја сам немоћан, ја не могу да се борим против овог греха, или против оног греха. Помисли, Апостол Павле је човек као и ти, а шта је он од себе дао? Свети Великомученик Георгије је човек као и ти, а шта је од себе дао? И многобројни Праведници у Цркви Христовој, то су људи као и ти, као и ја, само, у чему се разликују од нас? – Ревношћу и вером. Приморавај себе на свако добро јер не можеш бити хришћанин у овоме свету, ако не примораваш себе на добро. Јер греси вуку и на једну и на другу страну, горе и доле, искушења су многобројна. И ти си дужан да примораваш себе на свако добро.
ПРВИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР, одржан у граду Никеји (данас: Изник – Турска) 325. год. Било је то прво окупљање свеколике Цркве након познатог Апостолског сабора у Јерусалиму. Сабор је сазвао цар Константин Велики, а повод је била Аријева јерес (Арије, учени свештеник александријски је тумачио као да је Исус Христос створ Божији, и према томе није једнак и раван Творцу, Богу Оцу. Син Божији није рођен, није вечан, Он је први и најсавршенији створ Божији који је створио све остало). У раду Сабора учествовало је 318 епископа, махом са истока. На њему су учествовали оци који су били прошли кроз последње мученичке године цркве; било је на њему исповедника који су за своју тврду веру били ослепљени и осакаћени. Све трошкове одржавања Сабора сносила је држава. Цар Константин је био присутан на Сабору, али није учествовао у гласању.
Гле, увредио те тај и тај, шта треба да чиниш? Приморај себе да му опростиш, помоли се Богу за њега, онда си на добром путу. Грде те, пљују те, руже те – моли се Богу за њих да их Господ ослободи тог порока, јер они уствари убијају себе а не тебе. Тако, нико неће имати изговора за неизвршење заповести Христових, јер нам је Господ дао сва средства да заиста победимо сваки грех: да гордост победимо смиреношћу, да мржњу победимо љубављу, да охолост, безочност победимо смиреношћу, да сваки грех победимо врлином. И ми живећи у овоме свету, живећи у Цркви Христовој, увек смо помагани Светитељима Божијим на том храбром и праведном путу – на путу борбе са грехом и победе над грехом, на путу борбе са смрћу и победе над смрћу./…/
Нека би молитве Светих Отаца Првог Васељенског Сабора помогле свакоме од нас да и ми у овоме свету јавимо се као победници над сваким грехом, над сваком смрћу, над сваким ђаволом. И тако, њиховим молитвама, осигурамо Живот Вечни.
