Рече му Исус: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном. (Из Јеванђеља по Матеју: 19, 16-26, које се чита у 12. Недељу по Духовдану)
ЗАИСТА је изучавање Светог Писма пристаниште тихо, бедем неразориви, стуб непомериви, слава неуграбљива, оружје које не рањава, наслада непрекидна и свако друго ма какво благо. Јер оно и сету одбија и весеље задржава, убогог у изобиљу најбогатијим чини, и богате безопасношћу снабдева, порок отерује и у добродетељ претвара, трње грехова истребљује и њиву чисти и семена благочестивости сеје и плод у савршенство доводи…
Сенка, мада се често чини да је већа од тела, опет је само сенка. А иначе она није ни већа од тела, но само се тако чини, па и тек онда се таква чини, кад се ми од сунца даље налазимо. А кад у само подне сунчани зраци над нашом главом стоје, са свих страна она се скупља и једнако смањује, докле као корак не постане. А то се исто тако и у животу нашем опажа. Све док је неко од добродетељи удаљен, дотле му се ствари овога живота чине великим, а чим ступи у овај најсветлији свет божанственог Писма, одмах и подлост и кратковреме-ност и ништавност таквих ствари опажа, и јавно признаје да оне све и нису ништа друго до текуће воде, које се брзо појављују да би брже нестале. Управо је то пророку дало повод, те је повикао: Не бој се кад се човек разбогати и када се умножи слава дома његова; јер када умре неће узети (са собом) све, нити ће поћи са њим слава његова (Пс 48,17-18). /…/
Видиш ли тачност пророкових речи и јасну разлику? Није рекао: „Када се умножи слава његова“ него слава дома његова, показујући тиме да је једно слава човека, а друго дома.
Каква је пак слава човека, а каква слава дома?
Слава је дома: тремови, позлаћени кровови, подови камењем украшени, њиве, вртови, мноштво слугу, посуђе драгоцено што све човеку не приличи. А слава је човека: права вера, усрђе према Богу, љубав, кротост, смиреност, уп-ражњавање молитве, давање милостиње, целомудрена чистота, благочестивост и сви остали видови добродетељи. Па зар није отуд очигледно да је особина оних добара таква, да онај који их поседује плод славе њихове од њих никако не добија. А не може се нико часним назвати зато што леп дом или шуму и много слугу или богате хаљине има, јер све што је на њима дивно на њих се и односи, и никако се не приписује власнику. Треба дакле знати, да кад се дому, шуми или красоти хаљина дивимо, да се то удивљење односи на уметнике тих вештина, а не на оне који их имају, и служи само као доказ порочности таквих поседника, пошто се сви такви уопште немилосрднима, мрскима и безобразни-ма називају, а све зато што таква имања не чине славу човека но дома, док оне који у чистоти телесној, у пристојности, кротости, праведности, и побожности живе, хвалимо и о њима приповедамо а ни због чега другог него због преимућства славе човека. А када ово знате, немојте никога сматрати срећним само зато што му је имање велико, пошто то није ни у каквој вези с њим. Па тако, кад би неког видео, да се на сјајним колима вози и да поносито обрве у вис подиже и до самих небеса допире, али не стварно, јер је то немогуће, но по високоумљу душе или боље речено глупости, немој сматрати да је славан, висок и велики, пошто високим не чине човека мазге на којима јаше, но врх добродетељи која и до кругова (тј. небеских тела) небеских допире./…/
Сиромаштво је безопасно прибешиште, тихо пристаниште, свагдашње спокојство, далека од опасности радост, чисто задовољство, живот непомућен и спокојан, срећа необорива, мајка мудрољубља, узда надмености, одбациваер мучења, корен смиреноумља.
Богатство је незахвални бегунац, непомирљиви човекоубица, неукротива звер, стена стрма са свих страна, море узбуркано безбројним ветровима, тешки тиранин, непријатељ непомирљиви, противник неумољиви који никада не обуставља своје непријатељство према онима који га поседују.
И богатство је добро, али онда, када оно не поседује оне који га имају, већ када избавља ближње од сиромаштва. (свети Јован Златоусти)
Онај земљорадник који би пшеницу код своје куће у земљу закопао, те би се пшенице, јер је црвима за храну дао, лишио; онај пак, који би је по њиви засејао, тиме би је не само сачувао већ и умножио. А тако и са богатством бива. Ако га у сандуцима под бравом и катанцем држиш и у земљу закопаваш, ускоро ће побећи. А ако га у утробе убогих, као земљорадник који пшеницу по њиви сеје, распеш, не само да неће побећи већ ће се и умножити.
Ово дакле знајући, немојмо га слуги на чување предавати, но у многе ру-ке, као што су удовичке, сиротињске, изранављене и оних у тамницама, раз-дајмо, јер из таквих руку не може побећи, но сачуваће се и још преумножити,
А шта ћу, говориш, деци оставити?
Та ја те и не принуђујем да све раздаш. А ако би и све раздао, тек би тиме децу обогатио, остављајући им уместо новца милостивог Бога и међу људима на хиљаде заступника и благодатеља који изобилно дају. Јер као што каматнике мрзимо па и онда, када нас ни у чему нису увредили, тако и дарежљиве поштујемо и волимо иако нама самима нису ништа поклањали, а ту љубав и поштовање и на њихову децу преносимо. /…/
Узалуд дакле, ти и онога који осећања нема украшаваш. Јер камен не осећа ма да си и товаре злата на његово опточење потрошио, док ономе што осећања има, а од глади умире, нећеш ни неопходну храну да пружиш. А када се страшно судилиште и огњене реке појаве, и када се од нас одговор за наше поступке буде тражио, шта ћеш онда за толику немарност и безумље, срдитост и нечовечност казати, какво ћеш прикладно оправдање наћи?
Сваки човек који по занимању свом ма какав посао обавља има довољно разлога да наведе зашто и шта је циљ тога што ради. Тако земљорадник, ако би се од њега одговор затражио, зашто је волове запрезао, бразде орао и плуг вукао, …, даће одговор и разлог постојања свога посла. А шта ћеш ти рећи, и какав одговор пронаћи, ти који си сребром кревете облагао, коња и камен златом китио и у свему пратио моду, ако будеш за разлог упитан: зашто си све то радио? Зар зато што је слађи сан на таквом кревету? Али то не можеш рећи, а баш и да хоћеш, рећи ћу ти супротно, на таквом се кревету најнемирније спава, јер је на њему и више бриге и пажње.
„А здање од злата зар није тврђе?“ Ни то није истина!
„А коњ зар није лепши са златном уздом? А слуга?“ Ни то није истина, јер све је ту у супротности. Па зашто таквим поступцима показујете своју глупост? Свакако ћете рећи: да богати баш тиме највећу своју славу показује. А зар ти ниси у уводу у ову нашу беседу чуо, да то све није слава човекова но трошак на оно што је нечасно, прекор, и оно што служи на подсмех./…/
Када дакле, непотребно ово расипање богатства, никакве користи у себи нема, онда бежимо љубљени, бежимо од те болести да не би иначе као најљуће звери постали. Па и њима, зверима, све што је овде на земљи, заједничко је. Њима су на земљи заједнички и пашњаци и извори, и горе и долине, нити хоће једна звер од друге више да узме, а ти као човек као најпитомије створење хоћеш и од најгорих звери да будеш гори, пошто храну за хиљаде њих сиротих у дому своме закључаваш. А нама није само природа заједничка, већ и нешто друго што је од природе далеко веће. Заједничко нам је небо, сунце, месец, звезде, ваздух, море, ватра, вода, земља, живот, смрт, младост, старост, болест, здравље, потреба у храни и одевању.
Тешко је богатоме ући у Царство небеско (Мт.19,23). Овде се мисли на богаташе који у себи самима виде узрок и моћ свог благостања, Међутим, богаташ који одсече сваку пристраност према имању, који у себи угаси сваку наду на њега и престане да у њему гледа своју истинску потпору, у срцу постаје као и онај који ништа нема. Њему се због тога открива пут у Царство. Богатство тада не смета, већ помаже, будући да даје могућност да се чини добро. Није богатство несрећа, већ уздање у њега и пристраност према њему. Ту мисао је могуће уопштити: човек се богати оним на шта се нада и опним према чему је пристран. Ко се у јединога Бога нада и уз Њега се свим срцем прилепљује – обогатиће се Богом; а ко се нада у нешто друго, и према њему окреће срце, постаће њиме богат, а не Богом. Одатле произилази: ко није богат Богом, не може ући у Царство Божије. То друго могу бити: сродничке везе, познанства, ум, чинови, круг делатности итд. (св. Теофан Затворник)
А и духовна су нам блага заједничка као што су ова свештена Трпеза, Тело Господње, часна Крв, обећање Царства, бања прворођења, очишћење грехова, правда, освећење, искупљење и сва она неизрецива блага, која ни око не виде ни ухо не чу и у срце човеково не дођоше. Па није ли то злоупотреба, када имајући један са другим заједништво у природи, у обећањима таквих блага и у датом нам закону, на новац да се лакомимо, па нисмо равнодушни већ и звери у свирепости надилазимо. А исти тај новац за кратко време морамо опет оставити, па на крају и беду због њега претрпети. Јер смрт нас од његове насладе отрже, и на бесконачне муке одводи.
Да нас пак, ово не би снашло, дужни смо да велику милостињу чинимо. Јер милостиња је царица добродетељи која ће нас у будућем животу с надом препоручити и од муке и мучења избавити, и нико се неће успротивити ономе ко с њоме на небо пође, јер је крило њено лако и нада је њена изнад свега. Она на сам царски престо узлеће, водећи слободно са собом своје штићенике, јер је написано: Молитве твоје и милостиње твоје узиђоше на спомен пред Богом (Дап 10,4).
Па шта? Зар се нећемо и ми на ону висину попети ако се једном од непријатног среброљубља, неугодног сластољубља и частољубља ослободимо?
Дакле, учинимо корисним оно што је непотребно. Испразнимо оно мало богатство и уручимо га у десницу Судије који ће га у целости сачувати и опет нам у онај судњи дан милостив бити, па ако смо и безбројне грехе починили опростиће нам. И нека би било тако да нам свима греси буду опроштени, по благодати и човекољубљу нашег Исуса Христа, којем нека је слава и сила у векове векова. Амин.
