Бог и свет су крајње супротни један другоме, потпуно неспојиви, далеко су одвојени, сами за себе су два господара и, како је говорио Христос, служити оба нико не може. Ако се неко приближи једноме, он мора да се удаљи од другога; ако заволи једнога мора да замрзи другога./…/
Наше очи не могу истовремено гледати горе и доле, наш ум не може мислити истовремено о небеском и земаљском; наше срце не може истовремено волети Бога и свет, или једно или друго, зато што је оба заједно немогуће волети. Нико не може два господара служити – Бога и мамона. Укратко ћу вам изложити разлоге за то. Први разлог је у томе да Бог захтева за служење целог човека, и свет такође захтева целог човека да му служи. А бити потпуно и тамо и овде, човеку је немогуће. Други разлог што је цео Закон Божји потпуно супротан закону света, јесте у томе сто је немогуће покоравати се потпуно супротним законима. Због та два разлога, немогуће је да неко служи два господара: Бога и свет./…/
Ми смо рођени и васпитани у свету и зато смо спутани најразличити-јим везама света; да би их раскинуо Син Божији је дошао на Земљу, наоружан мачем. „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу“ (МТ.10,34), да склопим мир са светом отпадником. И стварно, свет је отпадник зато што се одвојио од Бога и не признаје Бога – „на свијету бијеше, и свијет кроза њ поста, и свијет га не позна“(Јов.1,10). … Велике везе слушаоци моји, везе које нас везују са светом су: љубав родитеља према деци, деце према родитељима, брата према брату, друга према другу, љубав према животу; и Христос каже да је он дошао и донео мач на земљу да би пресекао те везе и одвојио децу од оца њиховог, кћер од њене мајке, и снаху од свекрве. „Јер сам дошао да раставим човјека од оца његова, кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине“(МТ.10,35). „Који воли оца или матер већма него мене , није мене достојан(МТ.10,37). Који чува душу своју, изгубиће је; ако изгуби душу своју мене ради, наћи ће је“(МТ:10,39). Према томе, Христос жели да људи воле само Бога – и више него родитеље и децу, више него и сам живот. „Воли Господа Бога свог свим срцем својим… и свом душом својом и свом снагом својом“.
Друге везе, то су свакодневне бриге и старања о томе шта јести, шта пити, у шта се обући, како преживети. Христос каже да је Он дошао на земљу и мач донео да пресече те везе; Он жели да се ми не бринемо ни о храни, ни о одећи, ни о чему другоме и обећава да ће Он сам, као Отац и Творац свега, који одева цвеће света и који храни птице небеске, бринути о стварима које су нам неопходне. „Не брините се за живот свој, шта ћете јести или шта ћете пити, ни за тијело твоје у шта ће се обући, зна и Отац ваш Небески да вам треба све ово“(МТ.6,25-32). /…/
Желимо ли да се молимо? Тада се појачавају световне мисли које расе-јавају наш ум на хиљаде ситница и, што је најгоре, и у срамним жељама.
Желимо ли да слушамо литургију? Управо тада се повећавају обични послови који нас одвлаче из цркве или на тргове или у дворце.
Желимо ли да се исповедимо – ту се већ стварно двоструко повећавају световна искушења која нам не дају да се помолимо Богу.
Дан пролази без молитве, празник без литургије, година без исповедања; свет захтева да сав свој живот служимо њему и да ни један тренутак не остане за служење Богу.“Ваља навалити послове на те људе , па ће они радити“(ИЗЛ.5,9). Не брините се – говори Бог у Јеванђељу – о томе шта ћете јести и шта ћете пити. Не, каже свет, нека се о томе и брину, у ствари нека се брину о томе како се обући, како постићи почасти, богатство, да немају времена да служе Богу.
Сада, Хришћанине, Бог жели тебе целога, а свет, такође, а са оба заједно бити, за тебе је немогуће – не можеш два господара служити.То су два неспојива господара, која се никако не могу сложити.
/…/ Разлог да нико не може служити два господара – Бога и свет је и у томе што је Закон Божији потпуно супротан закону света.
С вет је заједнички назив за све страсти. Ако човек најпре не сазна шта је свет, онда неће сазнати ни то, којим се својим удовима удаљио од света, а којима је још увек привезан за њега. …Свет је блудница која оне, што жудећи за њеном лепотом на њу управљају своје погледе, привлачи да је заволе. Онај, који је макар и делимично привучен љубављу према свету и који је њоме спутан, не може да се избави из његових руку све док га свет не лиши вечног живота. Када свет потпуно обнажи човека, и кад га у дан смрти изнесе из његовог дома, човек тада познаје да је свет – лажов и варалица.
(Преподобни Исак Сириjски)
Шта, пре свега, заповеда Закон Божији? Да волимо нашега ближњега као себе самога и више од тога, да волимо самога непријатеља и добро чинимо томе који нам је учинио зло. А закон света нас присиљава не само да не волимо чак ни другове, не само да браћа мрзе један другога, родитељи да се боре с децом и деца са родитељима, но и више од свега тога – чак да према добротворима увек будемо незахвални.
Бог нам заповеда да будемо милосрдни према понизни-ма, помажемо и исказујемо им самилост, а свет заповеда да будемо шкрти, да се богатимо на туђ рачун, такорећи пијемо крв сиромашних.
Бог захтева од нас истину, а за свет нема ничег толико мрског као што је истина. Због тога је, истински и са Божијом мудрошћу, Христос рекао : „Духа Истине којега свијет не може примити јер га не види нити га познаје, а ви га познајете јер у вама стоји и у вама ће бити“(ЈОВ.14,17), – зато што свет жели смутње, сплетке, ласкања и лажи.
Бог жели да се поштује правда, да се зло обуздава, да се поштује врлина, слави ред, да би свако добијао по заслугама и управљао према могућности. Свет жели да царује неправда, да на престолу порок седи, а да врлина лежи у ђубришту, да би самољубље преовладало да свим управља неред и разарање. Кратко речено, Бог хоће скромности , чедности, доброте и трпљења, а свет – потпуно супротно – гордости, разузданости, мржње и гријехова. Због тога је Закон Божји, тај уски пут врлине која води ка Царству Небескоме, а Закон света је тај широки пут греха који води ка вечној патњи. И ко се може придржавати два тако различита закона и служити два толико непријатељска господара? Нико, ама баш нико не може два господара служити. Пута средњега нема, немогуће је да оба буду задовољни, него само овај или онај – „или ће на једнога мрзити а другога љубити или ће једноме вољети, а за другога не марити“(МТ.6,24).
Највећи мудрац, највећи светац не може пронаћи начин да истовремено задовољи оба. Славни Арсеније је познат као велики мудрац на земљи и велики Свети човек. Глас о његовој врлини подстакао је Теодосија Вели-ког да га позове у свој дворац да буде учитељ његовим синовима Аркадију и Хонорију. Арсеније је дошао и тај човек, достојан дивљења, приморан је да служи два господара, два цара земаљског и небеског – Теодосија и Бога.
А зар је он то могао? Једанпут, ноћу у сну, он чује глас с неба: „Арсеније, бјежи и спасавај се“. Глас као да му је говорио: „Арсеније ти не можеш бити подвижник у дворцу међу таквом свјетском славом не можеш се брину-ти о спасењу своје душе. Да ли се желиш спасити? Бјежи и спасавај се!“
Какав те год јад снашао, каква те год непријатност срела, реци себи: „Истрпећу Исуса Христа ради!“. Само то кажи и биће ти лакше. Јер је име Господа Исуса Христа моћно. Њиме све непријатности тихну, демони ишчезавају, па ће нестати и твоја чамотиња, умириће се твоје малодушје, када будеш понављао Његово преслатко Име. „Господе, дај ми да видим сагрешења своја! Господе, дај ми трпљење, великодушност и кротост“.
(преподобни Антониje Оптински)
И Арсеније је пожурио, побегао је из царског дворца, повукао се у манастир где је проводио најсветији живот. Тако, Хришћани, бриге и разоноде света нас силно удаљавају од Бога, оне личе на дугачку одећу која нам смета у путу; то су потешкоће које нас везују за земљу.“ Много посвећени свакодневним бригама, говори Василије Велики, личе на угојене птице, које, иако имају крила, ипак као овце лутају земљом“/…/
„Јер овдје немамо постојана града, тражимо онај који ће доћи“, (ЈЕВ.13,14) „јер је наше жив-љење на небесима“ (ФЛП.3,20); отуда и очекујемо спаситеља, Господа Исуса Христа; ако имамо Господа и Оца, Бога једнога, ако смо му светим крштењем обећали да ћемо бити верни робови, онда ћемо служити Богу свим мислима својим, свом душом својом и свом снагом својом. Свет је лажан и ништаван. Нека те служи и радује се с тобом онај који се не нада да ће наследити рај и који не верује у Христа распетога, а ми у Њега верујемо и Њега служимо да би завладали с Њим – с Њим који каже:
„Иштите најприје царства Божијега и правде његове, и ово ће вам се све додати“(МТ.5,33).
