Рече им Исус: Зар нисте икада читали у Писму: Камен који одбацише зидари, тај постаде глава од угла; то би од Господа и дивно је у очима нашим. (Из Јеванђеља по Матеју: 21,33-42, које се чита у 13. Недељу по Духовдану)
Начало премудрости – страх Господњи. То су казала два богонадахнута цара, отац и син, Давид и Соломон (Пс. 111. 10; Приче 23, 17). Какав је то страх? Да ли на смрт или на живот? Не на смрт него на живот.
„Страх је Господњи на живот“, објашњава Премудри, (Приче 19, 23) па још додаје: „у кога је он (тај страх), борави сит, нити га походи зло“. Дакле, страх животворни, који чисти човека од трулежног зла изнутра и одбија рушилачко зло споља. Очигледно, ко нема страха Господњега, нема бране против два зла.
Још говори исти мудрац: „У страху је Господњем јако поуздање“ (14, 26), што, свакако, значи, да ко има страх од Бога тај има и наду од Бога. И још каже: „Страх је Господњи извор живота“ (14, 27). Извор је у тами и скривен, но кад изађе из таме, река тече и блиста се на сунцу. Извор и река – није ли то слика страха и љубави? Но како ће се јавити река ако нема извора?
И најзад да наведемо још једну његову изреку: „Срећан је човек који се вазда боји Господа“ (28, 14). У постојаном страху од Господа човек се осећа срећним. Овоме не треба тумачења. Треба се само обазрети по људима и видети и сравнити човека без страха Божјега и човека са страхом Божјим.Код првога је незадовољство и смућеност, код другога је спокојство и постојаност./…/
Све ово одговара оној народној пословици: Ко се Бога боји, тај се никога другог не боји! Као антитеза овоме стоји написано, да они који се Бога не боје, боје се свакога и свачега. Велики пророк Исаија виче неверноме роду: „Страхота и јама и замка пред тобом је, становниче земаљски“ (Иса 24, 17).
Страх од свега и свакога јесте казна Божја над онима који изгубе страх од Бога. Овако говори Господ преко пророка Мојсија: „Ако ме не узаслушате и не творите моје заповијести – пустићу на вас страх“.
Не следује ли из овога да има две врсте страха, један за живот а други за смрт? Страх Господњи је на живот, а страх од свега и свакога осим Бога – на смрт.
/…/Бог је љубав – то је евангелије, то радосна вест Новога Завета. Љубављу божанском дише сав Нови Завет. Љубављу дише; љубав је атмосфера његова, круна свега, врх савршенства. И то не љубав само као препород и наука него као тело и крв Божја, као оваплоћени Бог у лицу Господа Исуса Христа. Но како је то познато свима хришћанима, ми се нећемо упуштати у опширно излагање тога.
„Одкуд ратови и борбе међу вама? Не отуда ли, од сладострашћа ваших, која се боре у вашим удовима? Желите и немате; убијате и завидите, и не можете да добијете; борите се и војујете, и немате јер не иштете. Иштете, и не примате, јер погрешно иштете, да на уживања ваша трошите. Прељубочинци и прељубочинице, не знате ли да је пријатељство према свету непријатељство према Богу? Јер који хоће свету да пријатељ буде, непријатељ Божји постаје.“ (Јак, 4,1-4)
…Да ли је Новим Заветом одбачен страх Господњи као услов спасења и као етичка нужност за хришћанина? Другим речима: да ли је страх од Бога изгубио вредност у вези са љубављу према Богу? Нипошто не смемо то тврдити. Не говори ли сам Спаситељ, не говори ли прекорно о неком злом судији који се Бога не бојаше и људи не стиђаше. Свакако су апостоли добро разумели љубав Божју кроз Христа, па ипак у својим поукама опомињу верне на страх.
Тако Павле говори Филипљанима: „Љубазни моји, изграђујте спасење своје са страхом и дрхтањем“…(Рим 3, 18). И апостол Петар препоручује хришћанима страх Господњи говорећи: „Проводите време свога живљења са страхом“. И опет: „Поштујте свакога, браћу љубите, Бога се бојте, цара поштујте“ (1.Пет. 1 и 2).
У својим литургијама и Златоуст и Василије дали су јаког израза страху пред Богом, у присуству кога Херувими и Серафими, испуњени страхом закривају крилима лица своја. И зар свештеник на крају литургије не позива верне на причешће речима: „Со страхом Божјим и вјероју приступите“. Грци додају: „и љубовију“./…/
Треба правилно разумети ове речи, па неће бити спотицања. Треба разумети, да онај ко има љубав према Богу, нема страха ни од кога и ни од чега. Исто као што смо рекли и за страх, и као што народ каже: Ко се Бога боји, тај се никога другог не боји. Љубав, дакле, не потире страх Господњи, него страх од демона и од људи. Нови закон не потире Закон и Пророке. Завет љубави узраста на Завету страха. Зато су му плодови обилни и свети.
Љубав и очинство, без страха, води децу размажености. А чему води размаженост, то знамо из посведневних примера који нам пружају деца и родитељи на земљи. Размаженост води децу распусности, самовољи и сваком неваљалству; најзад води отпаду деце од родитеља. Зло за децу; горчина за родитеље. Такав призор ми видимо у наше време у односу људи и Бога код неких јеретичких народа на Западу.
Свештеници и проповедници у тим народима престали су одавно да говоре о страху Господњем. Јеретички богослови отишли су чак тако далеко да говоре и пишу отворено, да је страх Господњи несагласан са Хришћанством. Да хришћанин, дакле, не сме имати никаква страха од Бога! Они највише говоре о љубави, без страха, и о Богу као Оцу, али не и као Судији. То је довело многе западне народе до кобних последица.
Јер духовна љубав, о којој се говори у Јеванђељу, ако се не штити и не брани мразом страха Господњега, брзо пада и прелази у телесну страст, а ова опет у трулеж живота. А до које је мере разврат – назват љубављу – завладао у тим јеретичким народима, тешко је описати.
Кад би се свети Павле поново јавио на Западу, зачудио би се, како се морал незнабожачког Коринта распростро по њиви Господњој, и како је много данас Коринта у свету! Зачудио би се и заплакао би апостол Божји кад би видео, како се разврат под именом љубави шири, организовано и легализова-но, кроз песму и причу, кроз књиге и слике, кроз позоришне представе и романе, и кроз све могуће – у његово време и непознате – начине и путове. Заиста разврат, узвикнуо би Павле опет, какав се и код незнабожаца не чује.
Још је размаженост код тих јеретика појачана проповеђу о Богу као Оцу, али не и као Судији. Отац, Отац, говоре, а не кажу: Судија! То је довело до дрско-сти и распусности „деце“ пред Оцем. Најзад и до одрицања Оца. До атеизма!
До атеизма у таквој мери и у таквом броју, као никад и нигде ни у једном народу нити и у Једној цивилизацији света. Нажалост, оба та зла, разврат и атеизам, почели су се увлачити и у Исток, како у Православни, тако и у муслимански Исток./…/
„Бог се не да обмањивати; јер што човек посије оно ће и пожњети.“(Гал. 6:7)
Страх Божији је последица духовног озарења. Његова природа се психологијом не да објаснити.(Архимандрит Софроније)
Такво зло надахнуће они нису могли приме-нити ни из Светог Писма нити из душе нашег Православног народа. Примили су га од запад-них јеретика, од погрешних тумача Писма. Зато говоре о љубави без страха, и о Богу само као Оцу, а не и као страшном Судији. Слепи код очију они не виде оно што народ види сваки дан и сваки час: не виде чудеса Божја. Не виде руку Божју која бије злотворе и неправеднике и сада, у овом веку, и како тиме сигнализира приближење онога страшнога часа када ће се јавити вечна Правда Божја и Суд. Заиста су сами размажена деца, која као отровом дејствују да и остала деца Божја постану размажена. И заиста су проузроковачи гнева Господ-њега, који се јавља на сваком месту и у сваком времену испражњеном од страха Господњега. Зато – Братије, проповедајте страх Господњи.
Испуните се најпре сами страхом Гос-подњим, па онда проповедајте страх Госпо-дњи. Света љубав Господња може се очува-ти у срцу човечјем само помоћу светог страха Господњег. Свети страх Господњи, лековити и животворни, показује се у извршењу светих заповести Господњих. Ви који при уласку у светињу говорите: „Вни-ду у дом твој, поклоњусја ко храму свјатому твојему в страхје твојем“, и који се молите за време службе Богу: „Вложи в нас и страх блажених твојих заповједеј“ и који по примљеном причешћу опет узносите молитву Господњу: „утверди нас во страхје твојем“ – проповедајте страх Господњи. Укоревајте љубављу Божјом, претите страхом Божјим.
Јер ако говорите о љубави безаконицима, они ће то разумети као опроштај без покајања. Зна народ наш за потребу покајања и епитимије. Зна он добро, по широком искуству своме, да Отац наш небесни милује али и бије. Збунићете га, ако му не говорите о страху Господњем. Ако га будете мазили, попут јеретика, и говорили му полуистине, спремили сте сами себи осуду за Дан Онај, Дан Страшни. Када гнев Божји гори као огањ на безаконике у наше дане, наш Православни народ испуњава се страхом Господњим. Сад је, дакле, време да се страх утврди у њему за дугу будућност. Да би из тога светога страха узрасли и сазрели сви они добри плодови, који су угодни Богу и анђелима Божјим.
Разумите, братије, знамење времена, и са страхом Господњим проповедајте браћи својој спасоносни страх Господњи.
