До времена Свог блаженог Успења Пресвета Дјева Марија је поново боравила у Јерусалиму. Њена слава као Мајке Божје већ је била распрострањена, те је навукла на Себе и многе противнике, који су желели да насрну на Њен живот. Међутим, Бог ју је чувао од непријатеља. Дане и ноћи проводила је у молитви.
Често је долазила до Гроба Господњег, кадила ово место тамјаном и падала ничице у молитви. Не једном су непријатељи Спаситељеви покушали да је спрече да посећује свето место и тражили од првосвештеника да поставе стражу ради чувања Гроба Господњег. Међутим, постајући на чудесан начин, Духом Светим, невидљива за стражаре, Света Дјева је настављала да се моли пред Гробом.
У једној од таквих посета Голготи, пред Њу је стао Архангел Гаврило и најавио Јој Њено скоро пресељење из овог у вечни блажени живот небески. Као залог овога, Архангел Јој је уручио палмови грану из Раја, која је светлела нетварном светлошћу Царства Божјег. После ове небеске вести, Богородица се, са трима девојкама које су Јој прислуживале (Сепфором, Евгенијом и Зоилом) вратила у дом св. Јована Богослова, где је живела.
/…/У петнаести дан месеца августа настаде трећи час, када је требало да се збуде Успење Мајке Божје. У одаји у којој је Богомати лежала горело је много свећа. Свети Апостоли су, уз појање и славословље, стајали крај благолепно украшеног одра на којем је лежала Пречиста Дјева Богородица. Пресвета Богородица се непрестано молила, очекујући Своје упокојење и долазак Свог прежељеног Сина и Господа.
Одједном одају обасја неизрецива Светлост Божанске Славе и они који су ово видели били су захваћени побожним трепетом. У лучама неизмерне Светлости, ка Пресветој са Небеса сиђе Сам Цар Славе Христос праћен мноштвом Арханђела, Анђела и других Небеских Сила, заједно са праведним душама Праотаца и Пророка који су од давнина пророковали рођење Пресвете Дјеве. Видевши Свога Сина, Мајка Божја се усправи са одра и поклони Христу, говорећи: „Велича душа моја Господа, и обрадова се дух мој Богу, Спасу мојему, јер погледа на смирење слушкиње Своје!“ Господ тада Своју Мајку позва да пређе у Вечни Живот, а Пресвета Дјева – поновивши као некада у Благовестима: „Нека ми буде по речи Твојој“ (Лк. 1, 38) – опет леже на одар и без икаквог телесног страдања, као да заспа слатким сном, јер је била без греха, предаде душу у руке Свога Сина и Бога.
Тада отпоче радосно архангелско и ангелско појање. Пратећи чисту душу Богоневесте ка Небесима, са богобојажљивим страхом као Царици Небеској, Ангели су узвикивали: „Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом, благословена си Ти међу женама!“ Небеске двери се тајанствено отворише и Херувими и Срафими са радошћу прославише сусрет са душом Пресвете Богородице. Благодатно лице Богородичино сијало је славом Божанственог девства, а од тела Њеног вијао је најкраснији миомир.
Богобојажљиво и са страхом Свети Апостоли се поклонише Господу, Који са славом вазнесе на Небо душу Своје Мајке, и са плачем окружише одар Пресвете Богородице. Они приступише и целиваше Њено пресвето тело, одајући му свечано поштовање, и тиме се освећиваху и испуњаваху благодаћу и духовном радошћу. Свемогућа сила Божја која из Њеног светог тела истицаше, исцељиваше болесне који са вером и љубављу додириваше Њен свештени орар.
Оплакујући свој растанак на земљи са Мајком Божјом, Апостоли савршише погребење Њеног пречистог тела. Свети апостоли Петар, Павле, Јаков, са другима из реда дванаесторице Апостола, понесоше на својим плећима одар на којем је лежало тело Свагдадјеве Марије. Свети Јован Богослов ишао је испред свих са рајском светлозрачећом граном, а остали Апостоли и мноштво верних пратили су одар са свећама и кадионицама, певајући свештене песме.
Одједном се изнад погребне поворке јави златокруг од облака, сличан венцу, блистајући силном светлошћу. И из њега се разлегаше предивно анђелско појање које испуњаваше ваздух, за све бивајући чујно. Тај блестави облак са Небеским појцима креташе се ваздухом изнад погребне поворке до самог места погребења.
Житељи Јерусалима који нису веровали у Христа, поражени неуобичајеним и величанственим призором и озлобљени почастима указаним Мајци Божјој, известише о свему првосвештенике и књижевнике. Острашћени завишћу и мржњом према свему што подсећа на Христа, ови послаше слуге да растерају поворку и спале тело Мајке Божје. Побеснели народ и војници са јарошћу се устремише на Хришћане, али венац од облака спусти се на земљу и начини преграду као зид. Гониоци су могли чути кораке и појање, али не могаху видети никога из поворке. Многе од њих Свети Ангели ослепеше, тако да су се вратили у град пипајући и бауљајући.
Када је поворка стигла у Гетсиманију, тамо је са плачем и ридањем почело последње целивање пречистог тела Богоматериног. Тек увече Свети Апостоли су могли да га положе у гроб и великим каменом затворе улаз у пећину. Свети Апостоли проведоше крај гроба Пресвете Богородице у Гетсиманском врту три дана, молећи се и певајући псалме.
По промислу Божјем апостолу Томи није било суђено да присуствује погребу Мајке Божје. Дошавши трећи дан у Гетсиманију, он се горким сузама гласно изрази жалост што се не удостоји последњег благослова Мајке Божје и опроштаја са Њом. Сажаливши се на њега, Апостоли одлучише да отворе гроб, и омогуће му утеху последњег поклоњења свештеним остацима Свагдадјеве. Али, откривши гроб, они у њему нађоше само Њене погребне овоје из којих се ширио небески миомир, и на тај начин се осведочише призором дивног вазнесења на Небо тела Пресвете Дјеве.
Увече истог дана, када се Апостоли сабраше у дому да вечерају, док су приносећи благодарење узносили к небу комад хлеба остављен у част Господа, јави им се Мајка Божја, окружена мноштвом Анђела, и рече: „Радујте се! Ја сам с вама у све дане довека“. Ово је тако обрадовало Апостоле и све који су били са њима, те они ускликнуше: „Пресвета Богородице, помози нам!“ Тако је успостављен почетак чина узношења панагије, тј. узношења хлеба у част Мајке Божје, који се и до данас очувао у манастирима.
Од тада Свети Апостоли се сами уверише и сву Цркву уверише у то да Пречиста Матер Божја би у трећи дан после погребења васкрснута од Сина и Бога Свога и у телу вазнесена на Небо. Свети Апостоли поново уђоше у гроб и узеше плаштаницу остављену за утеху тужнима и као нелажно сведочанство Богоматериног устанућа из гроба.
Празник Успења Пресвете Богородице се до данас с посебном свечаношћу празнује у Гетсиманији, на месту Њеног погребења. Заправо, нигде срце не бива тако потресено тугом због растанка са Божјом Мајком и нигде се не испуњава таквом радошћу и вером у Њено бескрајно и непрестано материнско посредовање за свет као тамо, на месту Њеног погребења.
