Свети Григорије Богослов вели о последњем часу нашега живота овако: „С правом нам је незнање о послетку нашега живота, да бисмо били свагда трезвени и с великим стражењем уопште у све дане нашега живо-та“ (Двери покајања, стр. 88).
Али зашто нам је потребно толико пажње у оно време? Зато што су последњи час и минут, будући да су на крају нашег живота, скупоценији од целога живота који смо проживели на земљи, ма колико био дуг. Да бисмо то боље појмили, треба да размислимо да је због последњега минута нашега живота Отац наш Небески послао у свет Јединороднога Свога Сина. Ради тога последњег минута Син Божји се родио у пећини,… и поднео за нас Крст и срамну смрт.
Ради тога минута написано је и у свету проповедано Свето Јеванђеље, да бисмо у њему нашли поуку како да се припремимо и живимо хришћански, чувајући Божје заповести. Тога минута ради дати су нам, као освештавајућа средства, дарови Светога Духа кроз седам Светих Тајни, десет Божјих заповести, девет црквених заповести…
Ради тога последњега часа нашега живота толики преподобни су одбегли у пустињу, живели су у пећинама и у распуклинама земље и подвизавали се до смрти с великим духовним борбама и трудовима. Ради тога минута велике вредности, толико милиона мученика је поднело муке и смрт, презирући овдашњи живот, да би задобило вечни живот и да би се овенчало Христом, нашим Спаситељем, за своје трпљење до краја.
Дакле, знајући да од последњега часа живота зависи спасење наше душе, треба увек да бдимо, сећајући се онога што је написано? У чему те затекнем, у томе ћу ти и судити. (Проповедник, 11).
Љубљена браћо хришћани,
Разлог због којег сам на почетку ове беседе подсетио на последњи минут нашега живота био је да покажем колико је он скупоцен и да од њега зависи за нас живот вечни или мука вечна. Не заборављајмо да и непријатељ спасења људскога рода зна боље од нас како велику вредност има тај минут човековог живота за његово спасење или осуду. Због тога, у последњем часу нашега живота, ђаво доноси нашој души најужаснија и најтежа искушења и тлачења, да би је погубио и раставио од Благога Бога, нашега Саздатеља и Спаситеља.
Погледајмо у наставку која су та тешка искушења која ђаво доноси у време нашега изласка из тела. Свети Оци кажу да најтежи напади које ђаво доноси на рабе Божје у време смрти јесу четири на броју, и то:
Први напад је против наше вере. Видећи ђаво да је човек ислабио, почиње да му сеје по уму мисли и сумње у погледу праве вере у Благога Бога. Свети Никодим Агиорит нам у том погледу саветује, говорећи: „Када будемо видели да нам у време смрти приводи у ум помисли сумње и неверовања, повуцимо се из ума у вољу и рецимо: „Одступи од мене, сатано, оче лажи, јер нећу ни да те чујем! Мени је довољно да верујем у оно што верује моја Црква!“ /…/
Други напад у време смрти предузима ђаво против наде. Тим тлачењем се ђаво труди да нас подвласти страхом који поставља у нас кроз сећање на наше грехе, хотећи да нас баци у понор безнађа.
„А ти, брате мој – вели Свети Никодим Агиорит – буде укрепљен у тој опасности. Знај да када те сећање на твоје грехе смирава и чини те да у срцу осећаш бол и жалост зато што си својим гресима жалостио Благога Бога, и када ти даје крепку наду на Његову благост, онда је то делање од Благодати. А када ти то жалошћење смета и баца те у безнађе, у малодушност, и чини те да верујеш да ћеш бити мучен и да за тебе нема наде на спасење, знај да је од ђавола то жалошћење и безнађе./…/
Трећи начин тлачења које доноси ђаво у време смрти јесте напад таште славе и поверења које имаш у себе и у своја дела, да ће те спасти. Зато никада, а особито у последњем часу свога живота, не допуштај свом уму да се препусти ни најмањем самозадовољству и љубави према оном што је твоје, чак и да си творио све врлине Светитељa. Твоје задовољство нека буде само да се уздаш у Благога Бога, у Његову милост, а не у дела свога живота на земљи./…/
Четврто тешко тлачење које ђаво доноси у време смрти јесте тлачење утварама и уобразиљама.
Током целога нашег живота лукави непријатељ не труди се много да нас напада својим утварама; међутим, у време животне кончине, доноси их с великом крепошћу, хотећи да нас обмане својим лажним јављањима, виђењима и претварањима у светлосне анђеле./…/
Чак и ако будеш спознао да су дотични знаци истинити, ипак увек бежи од њих, и колико можеш одгони их далеко од себе. Не бој се, неће се Благи Бог наљутити због тога твога окретања, ако би дотична виђења била од Њега. Он уме да ти их очисти, и неће жалити ако их не будеш примио, јер Који је дао благодат смиренима не одузима је од њих ни због чега што чине из смирења./…/
У закључку, желим да нас Благи Бог и Премилостиви наш Спаситељ Исус Христос, молитвама Своје Пречисте Мајке и свих Светих, све сачува од обмане ђаволских виђења и утвара, како током живота, тако и у смртном часу, и да у свему слушамо своје духовне оце, да бисмо се спасли.Амин.
/…/ Ове празнике или свете дане ви овде проводите како и доликује, како вас учи наша Света Православна Црква, посећујете храм Божији, молите се и слушате моју убогу беседу… Сви ви, међутим, знате како се празници прослављају у свету. Позоришта, балови, концерти, маскенбали и слично. Световне разоноде потпуно залуђују човека и не дају му времена да помисли на нешта духовно. Након тако проведеног времена, у души остаје празнина. …
Шта ће се догодити ако некога, усред таквих разонода, Господ призове к Себи? Реч Господња каже: У чему те затекнем, у томе ћу ти судити. Таква душа не може отићи у обитељ светлости, него у вечни мрак преисподње! И то за читаву вечност.
Сећам се једног страшног случаја који се догодио на једном балу… У једном богатом аристократском дому организовали су маскенбал. На овом балу била је присутна и једна позната лепотица. Кћер јединица богатих родитеља, била је изврсно образована и васпитана (наравно, само у световном смислу), и зашто јој не би учинили задовољство? Њен костим је представљао паганску богињу и коштао је више стотина рубаља, тако да су сви говорили о том костиму. Бал је, као и увек, отворен полком, а затим су уследили други плесови и, на крају француски кадрил. У време кадрила, лепотица је изненада пала у предсмртну агонију. Скинула ја маску и видело се њено лице поцрнело и да изгледа ужасно. Вилице су јој се искривиле, а очи су изражавале ужас са молбом за помоћ, коју нико није могао да јој пружи. Тако је, насред бала, ова девојка и умрла. Туговали су за њом, посебно родитељи, а изнад њеног праха поставили су велелепан споменик… 
А шта је било са њеном душом? Наравно, неистраживи су путеви Божији, али, према нашем убогом схватању, тешко да се она налази у Царству Светлости. Она је стала на суд Божији, а Господ јој је рекао: У чему те затекнем, у томе ћу ти судити. Господ ју је затекао усред плеса, у одећи богиње разврата, и њена душа пошла је у мрачне тамнице пакла. Ето чиме се завршава служење свету! /…/
