…и рече: Момче, теби говорим, устани! И сједе мртвац и стаде говорити;…(Лука;7,14-15) из Јеванћеља које се чита у 20. Недељи по духовдану
Не беше краја јаду и тyзи старих Јудејаца када је разорен био Јерусалим и када они сами бејаху одведени у Вавилонско ропство. „Гдје су милости Твоје из старине, којима си се Давиду заклео?“(Пс.89, 3) – вапили су они. „Али сада си нас подвргао и посрамио… непријатељи нас наши харају и по народима расијао си нас“ (Пс. 44, 9-14). Али када је изгледало да нема наде у спасење, пророк Језекиљ који је такође био у заробљеништву имао је дивну визију. „Рука Господња дође нада ме“, казује он о томе. Невидљива Десница Господња поста-ви га усред поља пуног костију људских. И питаше га Господ: „Сине човјечји, хоће ли оживјети ове кости? “ „Господе, Господе Ти знаш“, одговара пророк. Тада глас Господњи заповеда пророку да каже костима да ће Господ метнути у њих дух пошто их обуче у жиле, плот и кожу. И када изрече пророк реч Господњу, наста глас и затресе се земља и почеше кости да се прибирају свака ка својој кости, и на њима се појавише жиле и показа се месо и навуче се кожа, тако да се све поље испуни телима људским, али духа још не беше у њима. Поново пророк зачу Господа и по заповести Његовој прориче реч Господњу и са четири стране слећу душе, улази дух живота у тела, они устају и поље се испуњава великом масом људи.
И рече Господ: „Сине човјечји, ове су кости сав дом Израиљев; гле говоре: прође надање наше, пропадосмо… Ја ћу отворити гробове ваше, и извешћу вас из гробова ваших народе мој, и метнућу дух свој у вас да оживите и населићу вас у вашој земљи“.
Тако показа Господ Бог Језекиљу да су поуздани завети Његови и да се оно што изгледа немогуће људском уму догађа силом Божијом.
Ова визија је значила да ће се Израиљ, ослободивши се из заробљеништва, вратити у своју земљу, а у вишем значењу је упозоравала на улазак духовног израиља у вечно небеско Царство Христово. У исто време ту се унапред објављивало и опште васкрсење свих умрлих./…/
Вера у васкрсење је камен темељац наше вере. „Ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера наша“ (1. Кор. 15, 13-14). Ако нема васкрсења лажно је читаво хришћанско учење. Ето зашто се толико против вере у васкрсење боре непријатељи хришћанства и исто толико тврди веру у васкрсење Црква Христова. Често се подизаху високо таласи неверовања, али се одбијаху пред новим знамењем које је објављивало стварност васкрсења, Божијег оживотворења оних који су проглашени мртвима.
За владавине цара Теодосија Млађег, била је почела да се веома шири сумња у васкрсење мртвих, тако да су се чак и у Цркви о томе одвијали спорови. И баш у то време се догодио диван догађај, чија је веродостојност потврђена низом историјских записа.
Још средином III века, за владавине цара Декија (249-251), по његовом налогу у пећину покрај града Ефеса је камењем зазидано седморо дечака. Син градоначелника Ефеса, Максимилијан и шест његових пријатеља – Јамблих, Дионисије, Јован, Антонин, Мартинијан и Ексакостудијан су исповедали хришћанство и одбили су да принесу жртву идолима. Искористивши потом време које им је остављено за размишљање и привремени одлазак цара, они су напустили Ефес и сакрили се у једној пећини у околним планинама. Када се Декије вратио, пошто је сазнао за то наредио је да се зазида улаз у пећину да би момчићи у недостатку хране и довода ваздуха тамо били живи сахрањени.
Док је наређење Декија извршавано, два потајна хришћанина, Теодор и Руфин, записали су тај догађај на оловним плочама које су сакрили међу камење код улаза у пећину.
Дечаци који су се налазили у пећини свеједно, нису знали шта се догоди-ло. Напокон су они, пошто су сазнали да је Декије стигао у град и од срца се помолили Богу, заспали необично чврстим сном који је трајао око 172 године. Они су се пробудили тек за владавине Теодосија Млађег, баш када су се води-ле расправе о васкрсењу. У то доба тадашњи власник тог земљишта је прона-шао камење које је заграђивало улаз у пећину, и употребио га је за изградњу уопште не сумњајући да се у пећини налазе дечаци на које су већ одавно сви заборавили. Пробуђени момчићи су мислили да су преспавали једну ноћ, јер нису у пећини приметили никакве промене и сами се уопште нису изменили. Један од њих, најмлађи, Јамблих, који је раније ишао у град по храну, помо-ливши се са пријатељима Богу, поново је кренуо у Ефес да сазна да ли их тра-же и да купи храну. Био је запањен променом, видећи, како је њему изгледало, цркве које још јуче нису постојале и чувши како се слободно изговара име Христово. Мислећи да је грешком доспео у други град, одлучио је да ипак ту купи хлеба, али када је за тражени хлеб дао новац, трговац га је пажљиво по-сматрао и запитао га где је нашао закопано благо. Узалуд је Јамблих уверавао да он није пронашао скривено благо и да је новац добио од родитеља, почео је да се окупља народ и да се домишља, где ли је он пронашао старински новац. Јамблих је изговорио имена својих родитеља и пријатеља, нико их није познавао и, коначно је од окупљених чуо да се заиста налази у Ефесу, али да цара Декија већ одавно нема, већ влада христољубиви Теодосије.
За долазак су чули градоначелник и епископ и ради провере Јамблихових речи заједно с њим су отишли до пећине, где су пронашли шест осталих момчића, а код улаза у пећину су пронашли оловне плоче и из њих сазнали када и како су се дечаци нашли у пећини. О свему томе обавештен је цар који је лично стигао у Ефес и разговарао са дечацима. За време једног од разговора они су оборили главе и заспали вечним сном. Цар је желео да их пренесе у престоницу, Али дечаци који су му се јавили у сну, наложили су му да их сах-рани у пећини, где су они већ много година спавали дивним сном. То је било испуњено и дуго година њихове мошти су почивале у тој пећини… Ово чудесно буђење дечака тада је било прихваћено као прототип и потврда васкрсења.На све стране се проширила вест о томе – то помиње неколико савременика – историчара, о томе се говорио на III Васељенском Сабору који је ускоро био одржан у томе граду. Ово задивљујуће чудо је тада учврстило веру у васкрсење. Очигледно се пројавила сила Божија, која је током много година сачувала од труљења тела и одећу дечака. Тако ће Господ, као што их подиже из сна, сакупити кости и мртве подићи, према визији пророка Језекиља.
Ово пророштво, које предвиђа не само васкрсење мртвих него и очување од пропасти народа који чува закон Божији, испунило се исто тако очигледно над земљом руском.
Почетком XVII века, после пропасти династије, наступиле су у Русији тешке године. Руска земља остаде без власти, раздирана унутрашњим немирима, била је изложена нападима околних народа, који су освојили многе руске области и чак срце Русије – Москву. Руси постадоше малодушни, изгубише наду да ће Руско Царство опстати, многи су тражили милостињу код туђих господара…
Када је изгледало да Русије више нема, када су се још само малобројни, надали да ће се она спасти, разлегао се из подземних одаја Чудског манастира последњи позив Патријарха Гермогена који је тамо убијен.
Његова посланица … је дирнула срца Русa позиваних да устану у заштиту московских Светиња и Дома Мајке Божије… Одмах су кренули прилози, поче-ли су да се прикупљају добровољци. На чело добровољаца су позвали прослављеног војводу Димитрија Михаиловича Пожарског. Али свесни слабости људских снага Руси су се препустили покровитељству Војводе Најузвишенијег и и као највећу драгоценост су за војску из Казања уз-ели ону чудотворну икону Мајке Божије, коју је тамо некада из земље извадио Св. Патријарх Гермоген…
Човече и брате, шта је твој живот на земљи без Вечнога Живота? Шта? Кратак период времена мука и несрећа и страдања и болова и болести – то је земаљски живот човеков без Господа Христа… Шта ти користи наука и култура и цивилизација, биоскопи, позоришта, универзитети, лабораторије, летови у васиону, шта ти то вреди? Сутра си ти кандидат за смрад, ти човек – смрдљиви леш. То си ти без Христа, то без Вечнога Живота, то без бесмртности!Смрти није било док човек грехом својим није увео смрт у овај свет… Зато је Господ и постао Човек да би човека обесмртио…Шта је човек без Вечнога Живота? Врећа крваве иловаче, врећа пуна црва. Шта је човек без бесмртности? Несрећа модерног и новог европског човека…Знај, брате и сестро: свако твоје добро и свако твоје зло бесмртно је. Јер твоје добро води у рај, твоје зло у пакао… Човече! Увек си бесмртан, увек си вечан, никад ниси смртан – не варај себе! И када тело заспи сеном смрти – душа је вечно будна… (св. Јустин Ћелијски)
Кренули су руски добровољци, не уздајући се у своје слабе снаге, него у свемогућу помоћ Божију. И заиста се догодило оно што све до тада нису могли да ураде никакви напори. У кратком року ослобођења је Москва и на данашњи дан сећања на седам ефеских младића руски добро-вољци су у свечаној литији ушли у Кремљ, одакле им је у сусрет долазила друга литија са владимирском иконом Мајке Божије, која је остала у освојеном граду./…/
Сада је поново до тем-еља уздрмана Земља Руска, високо се уздижу таласи безбожништва. Јад обузима срца и у невољама руски људи су попут робља Израиљског спремни да завапе: „Посахнуше кости наше и прође надање наше, пропадосмо“. Али сећање на седам дечака што устадоше из сна, са сретењем казањске иконе Мајке Божије сведоче о свемогућој десници Божијој, а речи пророка Језекиља из дубине векова грме гласом Господњим: “ Ево, ја ћу отворити гробове ваше, и извешћу вас из гробова ваших, народе мој… и населићу вас у земљи вашој и познаћете да ја говорим и чиним – говори Господ! (Језекиљ 37, 12-14).
