Сваки Хришћанин мора јасно да распозна своје стање – како физичко тако и духовно, и да пронађе за себе начин духовне борбе који је конкретно за њега најспасоноснији. Тешкоћа је у томе што је за избор правих и одговарајућих лекова за душу, којима се могу излечити управо њене болести, потребан искусан духовни лекар – духовник, који добро познаје своју духовничку вештину.
Међутим данас је врло мало таквих и зато многи људи по свом нахођењу узимају духовне лекове и примењује их без икаквог појма о њиховој намени и примени. Људи се тако прихватају поста, молитве, бдења и физичког рада, мислећи да ће брже постићи успех ако их више и интензивније примењују. Међутим, ова дела су добра само онда када се врше на прави начин и у правој мери, са правилном усмереношћу, и када онај ко их упражњава будно мотри на дејство које она имају на његово срце: да ли се оно смирује овим делима, постаје ли мекше и пријемчивије за духовни живот или се пак, насупрот томе, распламсава страсним жељама, опија самозадовољством, потхрањује своју таштину, горди пред људима, надима и постаје сурово због ових подвига. Спољашњи подвизи лако могу да одведу човека у самоузношење пред другима, јер су очигледни, приметни, јер ми сами не можемо да не примећујемо своје спољашње подвиге, и таштина нам пева „хвалу“ за такве наше „заслуге“. Неправилни подвизи, који нису у складу са циљем истинских подвига, то јест са смирењем срца, рађају заљубљеност у себе и егоизам.
Св. Теофан Затворник говори: „Егоизам настаје од спољашњих подвига ако човек не пази на помисли… Онај ко чини само спољашње подвиге, а не пази на себе пада у егоизам: он начини одређени број метанија, седи и машта: ух, ала смо се данас потрудили. Видите ли, частили смо Бога. Или се не преједе и мисли: тако су и сви Свети чинили: то јест, одмах можемо у житије да доспемо… и остало томе слично. Спољашњи подвизи су од суштинског значаја, али је задржавање само на њима несрећа!“ (14, писмо 28).
Ава Исидор Пилусијски је говорио: „Пошто се таштина храни свиме што је изузетно, па нас некада и сама добра дела чине надменима, тада оно што је у ствари спасоносни лек за нас постаје смртни отров“.
Неки старац је говорио: „Многи су своје тело оптеретили подвизима, али пошто су то учинили без расуђивања, отишли су из овог живота без икаквог плода, без ичега. Наша уста заударају од поста; цело Свето Писмо знамо напамет, Давидове псалме смо толико усвојили да су они постали наше дело, али шта нам то вреди ако немамо оно што Бог од нас захтева – смирење“.
„Шта значи трудити се неразумно?“ пита Св. епископ Игнатије и одгова-ра: „То значи трудити се са телесном ватреношћу, са хвалисавошћу, понижавањем друге браће који не могу да понесу такав труд. Такав труд, ма како велик био и дуго трајао, ма како био користан у материјалном смислу, не само да је бескористан по душу, већ је и штетан, јер испуњава човека над меношћу уз коју у души нема места ни за какву врлину“
Сматрати себе у свему праведним, а друге у свему кривим, увек је и лакше и пријатније. Али Света Црква нас не учи да идемо тим путем; Она нас наводи да, посебно у време Великог Поста, у време покајања и исправљења свога живота, да вапијемо Богу: Да, Господ Царе. Дај ми да уочим прегрешења своја и да не осуђујем брата свога; јер си благословен у векове векова. Амин….
(Архиепископ Аверкије Џорданвилски)
Да би човек имао разумно делање, Свети Оци саветују да подвиге одмери према својој снази и да не подражава слепо подвижништву древних Отаца, већ да, усвајајући саму суштину њихових подвига, пронађе, по савету духовника, своју меру.
„Ако немоћно тело присилиш на дела која премашују његове снаге тиме у душу своју уносиш помраченост и доносиш јој узнемиреност, а не корист,“ рекао је преп. Исаак Сиријски.
Овде ћемо навести још једну веома важну поуку о спољашњем и унутра-шњем подвигу Св. Игнатија: „…Душевни подвиг може и сам, без телесног подвига, да достигне чистоту, а телесни је, ако не пређе у душевни, потпуно јалов и више је штетан него користан: он, задовољавајући човека, не даје човеку смирење, напротив, изазива у њему високо мишљење о себи, као о подвижнику који се разликује од других, немоћних људи.“./…/
Врло је драгоцен савет да телесним подвизима морамо да припремамо у себи терен за насађивање умног и срдачног делања и, пре свега, да се трудимо да сачувамо умереност.
Пост, бдење и молитва, све треба да иде умерено, са мером, спокојно, без западања у било какву крајност. И управо то ствара предивне могућности за правилно унутрашње делање, за пажњу и трезвеност.
Сличан савет у погледу поста налазимо код Св. Теофана: „Пост немојте избегавати. Он је изузетна ствар. Само увек будите умерени… Поступајте тако да после јела у души све остане као и раније, односно иста она топлота срца и иста она светлост мисли. То је мера“ (14, писмо 27). Највероватније је да таквом мером треба да меримо и сва своја друга духовна делања.
„Очигледно је да нашем времену нису дати изузетни и активни спољашњи подвизи. O томе говоре многи последњи Оци Цркве, а и код древних Отаца налазимо таква пророчанства о последњим Хришћанима: да ће они проводити веома слаб живот, да ће се, чак, и монаси слабо подвизавати, али ће се сви спасавати стрпљивим подношењем несреће и искушења. …Спољашњи подвизи се све више и више замењују унутрашњим, ништа мање тешким, а унутрашњи подвизи се све више замењују тешким несрећама и искушењима која Хришћанина окружују са свих страна. Положај истинских Хришћана ће све више и више подсећати на положај јеврејских младића у пећи вавилонској, који су усред страшнога пламена чудом Божијим остали живи и потпуно неповређени ватром. Сачувати свој молитвени живот правилним, живети кротко и не роптати, сачувати срце од нечистоте бесомучног света, не издати никад Православље – ето то је велики подвиг Хришћана у наше време. Сада више није питање да ли ће човек бити „добар“ или „лош“ православни Хришћанин, сада се поставља питање: хоће ли Хришћанин уопште сачувати веру? Код многих се вера неће сачувати…“ писао је наш савременик јеромон. Серафим Роуз.
Други наш савременик, отац игуман Никон, говорио је: „Свети угодници нам објашњавају да у последња времена монаштва уопште неће бити или да ће понегде још и остати спољашње монаштво, али без истинског монашког подвига. Они који траже Царство Божије неће имати никаквих личних подвига. Људи ће се спасавати само трпљењем несрећа и болести. Зашто неће бити подвига? Зато што у људима неће бити смирења, а без смирења подвизи доносе више штете него користи, и чак могу да погубе човека, јер они и нехотице код подвижника изазивају високо мишљење о себи и рађају прелест. … Како то Господ духовно руководи људима? Допушта трпљење прогона, увреда, болести, дуге и тешке старости. Без смирења, човек не може без штете по себе да задобије никакве дарове Божије. Управо због тога је предсказано да ће се људи у последња времена због велике гордости спасавати само трпљењем несреће и болести, а подвизи ће им бити одузети“
… Ђаво те не напада страстима, него гордошћу, која је тежа од свих других порока. Он сам је, будући бестелесан, само због овога греха свргнут са неба, па се труди да и друге овим осрамоти. Премилосрдни Господ понекад допушта да паднемо и да се заплетемо у неке страсти, како бисмо увидели своју немоћ и грехе и побринули се за њих, уместо да гледамо на туђе грехе и немар.
Мислим да је ђаволу допуштено да вас силно нападне, јер сте умислили да сте стекли мир.
(Св. Макарије оптински)
/…/Очигледно је да онај ко данас заиста тражи спасење душе и жели да се сачува од разних саблазни и прелести мора да води изузетно скроман живот, све да ради врло опрезно и умерено, да мрзи у себи таштину, ако је могуће да крије своје подвиге од људи. Поново се враћамо временима тајног, скривеног Хришћанства, морамо да кријемо своје врлине, али не због прогона од пагана, него због тога што нас нагоне страсти и лаж – како изван, тако и унутар нас.
После овога што је речено треба да упозоримо још на једно: многи од нас, који су у себи јасно препознали своје слабости, неспособност да правилно понесу изузетне и делотворне спољашње подвиге, када се у њима охлади првобитни лаж-духовни елан, који се заснива на гордости, могу да падну у другу крајност, да потпуно оставе спољашњи труд и упражњавање. И када год је потребан напор и борбу против огреховљеног себе, одсецање своје воље, самоодрицање, они беже од ове духовне борбе, изговарајући се својим немоћима, и говорећи: „Ми смо слаби, данас то више нису она времена, ако почнемо да присиљавамо себе на нешто велико, пашћемо у прелест“; или: „Од нас се данас не тражи много! Треба да пазимо да не падамо у тешке грехе, а све остало ће се некако већ средити!“ и томе слично. Лењ, тром и својевољан човек радосно може да се позове на горе наведене речи Светих Отаца да би оправдао своју лењост и да би се мирне савести препустио лажном спокојству и небризи, мислећи да му је за спасење довољан само овакав наводно „смирени“ поглед на себе. Али, у ствари овакво смирење је лажно. Због својих слабости се смирује само онај ко не жали себе, ко је строг према себи, ко стражи над собом и, притом, сазнаје своју немоћ и кроз њу своју палост. Управо су оваквима и упућени наведени савети да би у њима подржали њихову ревност у оној мери у којој је то за њих корисно…
