Размишљај, брате, и расуђуј о томе колико је страдао Господ за твоје спасење. Њему није било довољно да те обаспе само својим делима и добрима, него је хтео да се послужи и сопственим мукама, страдањима, па чак и смрћу да би откупио твоје спасење. Добрима која ти је подарио да би ти, брате, нашао своје спасење, показао је да твоје спасење ставља испред својих добара; својим мукама и страдањима, па и смрћу коју је поднео, показао је да му је готово милије па и смрћу коју је поднео, показао је да му је готово милије твоје спасење него Он сам. И уместо да за одмазду осуди тебе отпадника због тога што си својим гресима тако бесрамно похулио на поштовање и љубав његовог божанства, Он је презрео и поштовање и љубав према своме божанству и умро из поштовања и љубави према теби, отпаднику и хулитељу Његовог божанства. Ма шта говорим? Није зарад тебе само презрео поштовање према свом божанству, него би, да је то било могуће, желео да пострада и својим божанством само и једино да те спасе. Али, како је то по природи било немогуће, онда се послужио чудесном замишљу да самога себе, то јест своје божанство сједини са човештвом да би у њему претрпео толика и тако превелика страдања, да је сав, од главе до стопала, постао једна једина рана, и да искуси муке веће но све људске муке, као што о Њему говори пророк Исаија: “Човекболник и вичан болестима” (Иса. 53, 3). Мучио се и због прилика у којима је живео, јер се родио у беди, у једној пећини, живео је као крајњи сиромах, јер није имао ни крова над главом: “Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син Човечији нема где главу заклонити” (Мт. 8, 20), а напокон је и умро у последњој беди јер није имао чак ни најмањег простора за гроб да у њему буде погребен. Мучио се и због лишавања основног достојанства, јер је истрпео и најтеже увреде, провео живот препун најдубљег презрења и скончао најбешчаснијом смрћу која је постојала тада у свету: “Унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту” (Фил. 2, 8). Страдао је и телом, јер је поднео неописиве болове, како због нежности и осетљивости Његових божанских удова, тако и због тежине мучењâ и суровости мучитеља, а мучења су била таква да је практично из свих његових вена толико крви истекло да се натопила земља. Страдао је и душом, јер је окусио толико жалости и тескобе да је и то било довољно да Га усмрти: „Жалосна је душа моја до смрти” (Мт. 26, 38). Укратко речено, Он је постао једно море мукâ само и једино да би угасио онај огањ паклени који си ти распалио својим гресима и да те спасеног узведе на небеса.
Размисли, брате, сада о овоме: наш Господ је, да је хтео, могао да откупи твоје спасење водећи удобан живот, али да ли би ти то било довољно да познаш колико је велико, колико је драгоцено и колико је многокорисно дело твога спасења? Он је, међутим, твоје спасење откупио тако многострадалним животом и тако унижујућом и бешчасном смрћу и толиким страдањима, колика нико други на свету никада није искусио. Да ли из тога можеш да схватиш, љубљени, колико је драгоцено твоје спасење? Знаш ли да нећеш моћи да се оправдаш ако то никада не сватиш? Да ли верујеш, брате, да би вечна премудрост Божија изабрала средства и оруђа тако чудесна и необична да би се ти спасао, кад твоје спасење не би било тако драгоцено и корисно? И шта је више могао да учини Бог, да је, претпоставимо, хтео да откупи сопствено божанство, него да за њега дâ најдрагоценији од свих живота, то јест он ај који је дао за твоје спасење?
Према томе, брате, има ли ишта подобније зверству него да гледаш како Исус Христос пролева сву своју пресвету крв за твоје спасење, а да за то време ти, о чијем се спасењу ради, нећеш да уложиш, за оно мало дана живота што ти је остало, сву своју ревност и вољу за сопствено спасење, како ти налаже Павле: “Зато, дакле, док имамо времена, чинимо добро” (Гал. 6, 10). Истина је ово: ако се сада не уплашиш због такве немарности, сигурно ћеш се уплашити пред страшним Судом Божијим, јер ћеш тада ствари видети онаквима какве заиста јесу. Постиди се зато због неразборитог и грешног живота каквим си до сада живео. Донеси одлуку да за ово мало времена колико ти је преостало победиш све своје страсти и грешне жеље. И ако си до сада питање свога спасења сматрао неважним и занемарљивим, топло замоли Господа да те просвети да би се бар током преосталог живота према свом спасењу односио са великом брижљивошћу и да би ти оно од свега било најважније; јер губитак спасења се не може надокнадити, а његово задобијање је, с друге стране, тако тешко и неизвесно, да баш кад мислиш да си га задо-био, оно је још далеко од тебе, као што вели Исаија: “Чекамо… спасење, а оно је далеко од нас” (Иса. 59, 11).
И немој да мислиш, драги мој, да је Христос пострадао и умро за људски род уопште, а не и за тебе, јер љубав најмилијег Исуса тако је огромна и превелика да је био и јесте спреман да пострада и умре за сваког човека понаособ, а то се види и из Павлових речи: “А то што сад живим у телу, живим вером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене” (Гал. 2, 20). Видиш ли шта каже? Каже да је Христос предао самога себе смрти не само за цео свет, него и за њега лично. То наглашава и божански Дионисије Ареопагит у својој Посланици Димофилу, у којој, говорећи о светом Карпу, додаје да је Христос апостолу Карпу, када му се јавио у виђењу, пружајући му десну руку рекао: „Мучи Мене још, јер сам готов да поново будем распет за спасење људи“ (св. Јустин Ћелијски, Житија светих, Спомен светог Апостола Карпа, једног од седамдесеторице апостола – прим. прев.). Стога, дакле, онолико колико сви људи дугују Исусу Христу, јер је због њих умро, толико треба да Му дугујеш и ти, брате, за толику љубав коју је показао према теби, као да си једини човек на свету.
