Љубав коју је Христос јавио свету, душо моја, јесте љубав од „прије постања свијета“. Та љубав дакле није времена него вечна, нити је споља него унутра. „Ја сам у Оцу својему, и ви у мени и ја у вама“. А где је Син ту је и Отац и Дух Свети. Он хоће да својом љубављу испуни свеколико троично јестество човекове душе. Ма да је Он домаћин, ипак као смеран гост куца на свако срце човечије. Јер је даровао слободу човеку, и не намеће се.
Благо оном ко своју слободу потчини Његовој љубави! „Ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном“. Срећан је ко драговољно отвори срце Исусу који му доноси љубав а са љубављу и живот и мир и радост.
Због љубави према души човечијој Господ Христос брине и о телу човечијем као возилу душе. Он храни гладне у пустињи, лечи телесне болести на људима, спасава их од бура и ветрова, чисти их од злих духова. Он се дохвата гнојавих очију слепаца, тиче руком лепрозне и мртве, исправља згрчене и грбаве. И грбаве, запамти. /…/
Господ Исус често понавља опомену људима, да не брину о јелу и пићу и одећи. Ово је главна брига незнабожаца а не Његових следбеника. Није достојно синова Божијих, да оно што је главно за животиње буде главно и за људе. Онај ко нас је позвао као своје госте у овај свет, зна шта нама треба и постараће се за нас. Или да мислимо, да је Бог лошији домаћин од човечијих домаћина? Са свима нашим бригама о телу ми га не можемо спасти од старости, болести, смрти и трулежи.Но знамо, да Свемогући, који је наше душе обукао у ово пречудно саткано извезено тело од земље, које ми сматрамо скупоценим а Он јевтиним, обући ће нас по смрти у несравњено лепша тела, бесмртна и нераспадљива, која нити ће боловати нити старити. То је обећао учинити Онај који нас је из чисте љубави створио, и који очекује љубав као одговор на љубав.
Љубав к Богу изгони сваки страх из душе осим страха од греха. Да, љубав појачава страх од греха. Страх од греха то и јесте страх од Бога. Велики љубитељи Христа нису се страшили ни људи ни зверова ни немаштине ни смрти. Чак су се радовали страдањима за Онога, који за њих пострада, да би били слични Њему. И волели су што пре умрети и овај свет оставити, само да би што скорије били са љубљеним Господом. Апостол то сведочи: „Не бојимо се, вели, и много више волимо изићи из тијела /возар из возила/ и ићи ка Господу“.Јер су били уверени, да кад им душа напусти ову смртну телесну кућу уселиће се у „кућу вијечну на небесима“. Па каже: „За тим уздишемо“. ///
Ко има љубав према ма чему пролазноме, као што је имовина, тело, почаст и слава људска, у тога се помрачава разум. Љубав према Богу вечноме, вечно се награђује.
О љубави је говорио свети Серафим из Сарова овако: “Кад ум стекне духовну љубав, не мисли он ништа што је несагласно с љубављу. Људе које сједињује љубав с Богом, сједињује их и љубав међусобно“. /…/
ЉУБАВ представља ОЦА, МУДРОСТ представља ДУХА СВЕТОГА.
-Према томе ЉУБАВ је прва и првоначална; из ње се рађа истинска мудрост, и из ње исходи сила духовна. Отуда нико не може имати истинске мудрости без љубави нити може имати силе духовне без љубави. Ко има у себи Оца, тај има одмах и Сина и Духа. А ко нема Оца, не може имати ни Сина ни Духа Светога.
Рекао је један духовник из манастира светог Саве Освећеног:“ Браћо, три су главне врлине: ЉУБАВ, УЗДРЖЉИВОСТ И МОЛИТВА.“ Но од тога трога, и од свега осталога, љубав је најважнија. Ако је страх Божји корен духовног живота, љубав је плод.
ЉУБАВ према ближњима показује се и у радовању туђој радости.
Златоусти негде каже, да више има међу људима сажаљења него сарадости, то јест: људи чешће и лакше узимају учешћа у туђој жалости него у туђој радости. Узрок томе је завист. А завист је сатански усев, који ако се не ишчупа у почетку затрује и упропасти сву душу човекову.
Љубав је огањ, која сагорева завист! И ничим се завист не може сагорети ни искоренити осим љубављу. Због тога је најважније у животу задобити божанску љубав у срцу своме. А кад ми знамо колико Творац нас љуби, нама није тешко љубити Њега и све што је његово./…/
“ Љубав к Богу природно је жарка, говори свети Исак Сирјанин, и кога она спопадне чини његово срце неизмерно одушевљеним. На њему се виде необичне ( и спољашње ) промене: лице његово постаје светло и радосно“.
Љубав се не плаши страдања. Она се баш у страдању показује најјача.
За једног монаха прича се, како је дуго боловао, па оздрави, и целу једну годину буде здрав. Он је постао тужан и замишљен. Кад су га питали, што је такав, он одговори: оставио ме Бог; ево целу годину не посећује ме!
Бог љубави не оставља оне који Њега љубе. Свети мученици Христови, Евтропије, Клеоник и Василик буду бачени у тамницу због тврде вере у Христа. Дуго су тамновали у тамници, док се судија не сети те их изведе поново на суд. Мислио је судија, да ће их видети полумртве од дугог тамновања, но зачуди се кад их погледа и виде здраве и светле као да долазе са весеља а не из тамнице. Упита их безбожни судија о томе, а Евтропије одговори: заиста веселио нас је Христос наш у све дане тамновања, посећујући нас Својом благодаћу, те се збива на нама оно што у Писму пише:кад се срце весели, лице цвета (Приче 15,13). Кад је судија покушао двојицу од њих да прелести и од вере одврати, одговоре они:“ Као што је тројица нераздељива тако смо и ми нераздељиви вером и љубављу“.
“Ко љуби свет, не може бити без жалости“ каже свети Серафим. Јер свет се мења и пролази, и љубав према пролазном обраћа се у жалост. Ко Бога љуби свим срцем својим, свом мишљу својом и свом снагом својом, тај непрестано мотри на деловање Божје у овоме свету, види прст Божји, прати промисао Божји. Златоуст каже:“Сунце није тако јасно као провиђење Божје“. Промисао Божји бди над праведницима и објављује правду њихову. Бог се брине за храну оних који су се посветили Њему на службу.
Дође неко једноме духовнику и понуди му новац. Заплаче се старац па рекне:“ Зар ти хоћеш да отераш од мене мога Хранитеља, Који ме храни у пустињи ево шездесет година?“
Блажени Силуан говорио је за себе: ја сам слуга Господњи, и Господ ми је рекао :“ Ти делај Моје дело, а Ја ћу те хранити“.
