Из даљине векова Духом Божјим надахнути пророк Исајиа видео је Христа, Сина Божјег на Његовој Голготи. Видео га је он и у Витлејему крај Његове Мајке, и на Гори, и у слави Васкрслог Бога, као и на Голготи међу злочинцима. светитеља, прослављеног црквеног беседника Светога Јована Златоустог. Проклетство пада прародитеља, као и обећање Месије, Спаситеља који ће сатрти „главу Змије“, ујезгрило се у биће човеково, па је додир Духа Светог са духом изабраника Божјих откривао пророке, а и покретао кроз сву историју света месијанску идеју и наду у спасење.
Старозаветна црква била је само припрема за новозаветну Цркву Христову. Била је она национална по припадности, али свечовечанска по месијанској идеји. И када је Пророк гледао у визији Сина Божјег на Крсту међу разбојницима, сагледао Га је као Искупитеља свега рода људског. Отуда је и реална и симболична Голгота са са три крста, Крста Христовог и она два са стране, два велика симбола греха, кајања и падања, свега онога што је човек крај Христа и против Христа у историји до наших дана.
Све што је род људски у својој историјској судби нашло се крај Крста распетог Сина Божјег. Са свога Крста Он искупљује род људски. Али крај Његовог Крста дешава се спасење покајаног злочнца и пропаст онога који га је са свога крста вређао и понижавао. „Сети ме се, Господе, када дођеш у Царство своје“ (Лк. 23,39), завапио је са свога крста Распетом Богу покајани разбојник. Добио је одговор да ће истог дана са Христом бити у рају. “Ако си син Божји, спаси себе и нас, сиђи са крста па ћемо ти веровати“, подругљиво је вређао Сина Божјег упорни злочинац. Није овај његов увредљиви однос према Распетом само израз његовог душевног стања, био је то излив Кушачевих нада да неће бити ни искупљења ни спасења рода људског, изражених још приликом кушања Сина Божјег у пустињи./…/
Спаситељ је увек са својом Црквом. „И ја сам са вама у све дане до краја времена“, обећао је Он пред растанак својим апостолима. Он је са нама увек тајном свога Рођења, мистеријом своје Голготе и у слави Васкрслог Сина Божјег. Носи кроз своју историју Црква Његова и Његов голготски крст. И око Његовог Крста увек су, како они који га исповедају и који кајањем стичу спасење, тако и они који искрај Његовог Крста хуле на Њега или хоће Христа без Крста. И тако оно што се догодило на Голготи, на узвишењу на којем је Син Божји принео себе за грехове света, стално се дешава на путевима историјског хода Цркве Христове. Христа без Крста желе данас и милиони оних који су крштени, па и многи који у Њега верују, чак и понеко од нас позваних да у визијама својим увек проповедамо „Христа Распетог, Божју силу и Божју премудрост“, да се изразим речима светог Ап-остола Павла. Са Христом кроз историју Његове цркве стално су једни крај других и они који Га славе и они који Га оспоравају, који се кају и спасавају и они који оспоравају и Христа и кајање и свако спасење. И дого-дило се и у нашим данима, да се до у танчине испуни-ло пророштво Сина Божјег, да човек без Њега „неће моћи чинити ништа“; ништа трајно, ништа стабилно, ништа чиме би се зауставило падање и пропадање човеково. Изневерава знање, изневерава сва мудрост људска, изневеравају наде, и безнађе се све више врежи у уму и срцу духовно раслабљеног човека. А све до данас наметало се свету обећање да ће тек без Бога и без Христа наступити ера среће за род људски…
Борећи се (данас) за Крст Часни, ти се бориш за једини прави пут живота, за једну живу истину, и за једини истинити живот (…) А ко год се за то бори, ако и умре живеће, ако и погине, победиће. (св. владика Николaj Србски)
„Радуј се моје мало стадо“, рекао је једном Спаситељ својим првим следбеницим. А докле год је Он у мањини у Цркви својој, њена порука неће поседовати пуну снагу. У човекову душу чудесно је уврежена мистериа пада и греха. Но сатанино обећање првим људима, да ће „бити као богови“, ако преступе заповест, као проклетство ушло је, дубоко уврежено у природу човекову. Отуда човек тако олако и лакомислено и само љубиво истаљава себе уместо Бога, често тврдећи да је објаснио и доказао и оно што му је, крајње нејасно и неприступачно. Тек да се све може објаснити, доказати и постићи без Бога Створитеља и Христа Спаситеља.
На Голготи Христос је био остављен. Остала је само Мајка и свети апостол Јован. Биле су ту и неке жене, али „из далека гледајући“. Нису се ту нашли ни они које је лечио и васкрсавао, као ни они пред којима је све то чинио. Нису била довољна ни чуда, ни прозорљивост, ни „управљање таласима и ветровима“, јер је страх победио верност и припадност. И до данашњег да на понавља се слика Голготе. Мало је оних који по вери живе, а много оних на које се односе Спаситељеве речи: „Неће сваки који ми говори Господе, Господе, ући у Царство небеско, него они који творе вољу Оца мога који је на небесима“.
Са свога Крста Христос се молио за своје мучитеље: „Оче, опрости им јер не знају шта чине“. Није им претио осветом. Није за њих призивао пакао, показујући примером Љубави која прашта, на кајање и спасење. Оно што је омогућио покајаном злочинцу крај свога Крста, омогућио би и својим покајаним мучитељима, али није их било. Јеванђеље сведочи да је дубоко потресен треном смрти Сина Божјег, исповедао веру у Њега само капетан страже крај Крста. „Заиста бејаше овај Син Божји“, ускликнуо је он и ушао у календар Цркве као Сотник Лонгин.
Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде (Мк.6,34). За Господом крстоносцем није могуће ићи без крста. Сви који за Њим иду, нужно иду са крстом. А шта је тај крст? Неприлике, тешкоће и жалости сваке врсте, које се срећу и изван и унутра, на путу савесног испуњавања Господњих заповести, у животу по духу Његових наредаба и захтева. Такав крст је срастао са Хришћанином: тамо где је Хришћанин, тамо је тај крст, а где нема тог крста – нема ни Хришћанина. Олакшице сваке врсте и живот у утехама не приличе истинском Хришћанину. Јер, његов задатак је да се очисти и исправи. Он је као болесник на коме треба да се врше час операције, час превијања. Зар се то може без бола? Он хоће да се истргне из заробљеништва снажнога непријатеља: зар је то могуће без борбе и рана? Он је дужан да иде насупрот свих поредака који га окружују: како то извршити без неприлика и тескоба? Радуј се што осећаш крст на себи, јер поседујеш знак да идеш за Господом путем спасења, у рај. Потрпи мало. Јер, брзо ће крај, а за њим – венци! (св. Теофан Затворник)
„Не плачите за мном, него за децом својом“ (Лк. 23,28), поручио је Спаситељ женама Јерусалима које су Га сузама пратиле ка Голготи. И имале су зашто и често плакати мајке Израиљеве кроз векове, до наших дана. Ако је неко захтевао да се увери да пророштва постоје, упућујемо га на 28 главу Пете књиге Мојсиjeве. „И расејаће вас Господ“ … ово пророштво је казано док је народ био још такорећи у „ембриону“, на путу у Ханан. Ту је велики Мојсеј просто дао фотографију једне историје под проклетством, своме народу проричући да ће бити прогањан и истребљиван, што је све нажалост запамтио како стари тако и нови век. Када деца Цркве на велики Петак са дубоким осећањем прате литургичко, обредно потсећање на патње, понижења, мучење и голготску смрт Сина Божјег, није то само сећање и потсећање. То је избијање из дубине душе свима нама преданог опорученог са Христове Голготе, са Његовог Крста, као и са она два крста с Његове десне и леве стране. А они су не само испуњење пророштва, него и наша нада: да ћемо и ми кајањем, ма и у последњем часу наћи се са Господом Царству небеском. Опомиње нас крст непокајаног злочинца, да без вере и кајања нема спасења, да се свака хула на Христа Распетог плаћа падом и пропадањем.
„А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свет и ја свету“ (Гал. 6, 14).
Као што је истински Христос незамислив без крста, тако је и истински хришћанин незамислив без крста, тј. без учешћа у крсту Христовом, као што нам каже и сâм Спаситељ: „Ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик.“ (Лк. 14, 27). (Архимандрит Георгиjе Капсанис)
