Свети Оци су говорили да човјечији ум личи на жрвањ који се стално врти, оно што падне под жрвње, они мељу ако су у питању зрна пшенице -. претварају их у брашно, ако је коров – у отровно смеће.
Путем пет органа наших осјећања долазе у ум утисци – слике, као копије свијета. Преко њих, посебно преко вида и слуха, свијет раздрт мржњом и непријатељством, опијен својим страстима, оскрнављен прљавштином грије-ха, убацује се у човјечју душу, трује је својим отровом, помрачује ум помислима, сновима и маштама. Дан и ноћ жрвњи нашег ума мељу и мијешају ову прљавштину.
Наравно, свијет још није пакао. У њему постоји и добро и зло, свјетлост и тама као остаcи љепоте и благородства помијешани са моралним падом и подлошћу. Али ствар је у томе што смо ми сами грешни и дубоко болесни. Гријех живи у нама, манифестује се већ са првим знацима живота. У нама се укорјенила тајна љубав према гријеху и зато су утисци свијета – отрови који се лију на отворене ране. Страсне слике се утискују у наше сјећање, као слова по меком воску, а добро душа тешко усваја, као да о њему хоће да пише по тврдом камену, на коме не остаје трага.
Првородни гријех је дубоко извитоперио природу наше душе, и она, као сунђер, упија гријех и прљавштину свијета. Онај који живи у свијету може стајати насупрот гријеху на нивоу радњи – конкретних дјела и поступака, али побјеђивати гријех свога срца, очистити од њега свој ум, видјети талог страсти које се рађају у срцу – за њега је готово немогуће.
У тиховању пак и удаљавању од свијета пресушује бујица вањских утисака. Овдје код човјека остаје борба са својим осјећањем и са демонима, он постепено улази у своје срце са Исусовом молитвом и исисава из њега прљаве воде. Када се страсти смирују, као дивље звијери, и расијавају се ројеви помисли, онда ум добија могућност да уђе у ријеч молитве. Апостол Петар упоређује име Божје са јутарњом звијездом која се рађа у души човјека (2. Пет 1, 19). У свијету свјетлост ове зијезде једва се назире кроз густу маглу. У ћутању она свјетлуца као драгуљ у дубинама срца. Човјечји говор захтијева огромну психичку енергију. Врши се обрада огромне количине информација, које се налазе у сјећању, затим се он облачи у облик мисли и емитује преко ријечи као систем симбола и код човјечје душе. Овде се укључују емоције и фантазије.
Мора се знати када треба ћутати, а када сведочити. Али у многим случајевима ћутање представља скривање постојеће реалности, издаја Истине. Знамо да је ученик Светог Пајсија Великог ћутао као одговор на речи неког Јудеја, који је хулио Веру и који ју је називао лажном. А затим, када се вратио у манастир, Свети га није признао за сопственог ученика, видевши да је благодат Крштења напустила ученика: сагласио се са Јудејем и отпао од Божије благодати.
(старац Јустин Парву)
А ако човјек злоупотребљава ријеч, на примјер, лаже са одређеним циљем, онда он гради свој сопствени илузорни свијет, који мора држати у сјећању и издавати га за реалност. Свако може да прати на самом себи како човјека исцрпљује многоговорљивост: он се осјећа празан и уморан. Послије „пира“ празних ријечи он се буди као пијаница послије пијанке, са одвратношћу самом себи. Мишљење код човјека, који говори много, постаје – површно и ако допустимо ову ријеч, вулгарно.
Ћутање чува огромну духовну снагу, у ову енергију коју смо растраћили бадава, улива се ријеч молитве, она се одомаћује у човјечјој души као луталица који се вратио из далека под кров очеве куће.
У ћутњи страсти мање узнемиравају душу, и зато благодат јаче дјелује на срце човјека и ћутљивац почиње да схвата ријечи Апостола Павла о томе да се Свети Дух моли у нама безгласним глаголима (Гал 4, 6; Рим 8, 26). Ум ћутљивца предстоји Богу. У овоме је главни циљ ћутања – стално бити са Божанством, спојити са њим своје срце. Према мишљењу Исака Сирина, цар распоређује звања и дужности међу својим велможама, али постоје духовни пријатељи цара, који немају звања, не управљају градовима, али су увијек са царем, са њим разговарају, и он њима открива своје мисли. Такви „пријатељи цара“ су ћутљивци, који су увијек с њим и зато су ослобођени од вањских послова, њихову молбу о миру прима цар небески, њихов глас он слуша увијек.
Језик је сличан пламену који изгледа мали, али при неопрезном опхођењу с њим може да претвори у пепео читав град. Језик је попут малог кормила на броду: оно се не види у води, али његово неправилно окретање даје броду погрешно усмерење и што даље брод плови тим више се удаљава од циља.[Јак. 3, 6, 4-5] Човек је назван словесним бићем, кроз реч он обраћа у молитви душу Богу, путем речи општи с људима, кроз реч стиче знања и истовремено неопрезно обраћање с речју и распуштеност језика бацају душу човека у мноштво грехова. Вероватно се скоро половина свих грехова које човек чини дешава због злоупотребе великог дара Божијег – речи. Може се рећи да су у власти језика живот и смрт наше душе.
(архимандрит Рафаил Карелин)
У свијету се могуће спасити. Дјела милосрђа, проповјед вјере, подвизи љубави – то су дарови који се приносе Богу. Но најдрагоцјеније, што постоји у свијету, је људско срце и то приноси Богу безмолвник… У ћутању човјек схвата да је благ једино Господ, зато све радости свијета чине му се као мртво слово на папиру, а страсти у којима живи свијет горке као пелин./…/
У то исто вријеме душа безмолвника подвргава се демонским искушењи-ма; овдје је човјеку потребно крајње смирење, према коме се не могу убацивати наговарања сатане, а ово смирење се постиже само послушањем свога духовног оца… Ћутање без смирења и послушања претвара се у отров, пошто почиње да храни човјека. Међутим било је и изузетака као Марија Египћанка – подвижницa којa je добилa велику мудрост преко непосредног озарења Духа Светог, не прешавши обични пут смирења страсти и послушања. За нас се њихов недоступни непоновљиви подвиг замјењује другима: постепеношћу, опрезношћу и сталним обуздавањем своје воље.
Ћутња – то је стална молитва. Свети Оци су рекли: Молитва свему учи, чак самој молитви. Ћутање – то није само пустиња, усамљеништво од људи и свијета – то је пребивање са самим собом, тачније духа с Богом. За ћутање и тишину човјек се мора борити, ископавати га као плијен у боју, из канџи свијета који као чудовиште жели да прогута без остатка све вријеме човјековог живота и све силе њихове душе. Већина људи, чак хришћана, не схватају подвиг ћутања. Они говоре да је потребно помагати у име љубави, док виде само вањске тјелесне и душевне патње. А та несавршена трагедија свијета – то је отпадање његово од Бога. које дуго траје, његово претварање у пољу мрачних сила, језиво демонизирање, које се дешава пред нашим очима, царство пакла на земљи, власт сатане, која крв људи претвара у злато, а саме људе у моралне трупове, закључане у кавез као похотљиве мајмуне. Трагедија свијета као перспектива вјечности, вјечности као демонизације ван је Бога – то највеће злато остаје за људе непримијећено, као да је сакривено у магли. Демонске силе не могу се одагнати самим тјелесним милосрђем. У борбу са невидљивом силом „стратега зла“ – палих духова – може ступити само невидљива сила молитве, која је способна поново вратити благодат на земљу. Зато ђаво устаје против подвига ћутања. Он му супротставља бригу о сиромашним, проповијед вјере, – све што треба само да би човјек постао неспособан према унутрашњој благодатној молитви чега се стварно демон плаши.
С ким човек нарочито треба да се труди да не буде многослован? Као прво, с човеком који је старији од тебе по годинама; као друго, с оним ко боље од тебе познаје материју о којој говориш и схвата на пола речи; као треће, с монахом, који по свом чину треба да се бави унутрашњом молитвом, при чему свака сувишна реч омета његово унутрашње делање; као четврто, с непријатељем који жели да те ухвати на речи како би те обрукао; као пето, с болесником којем си дошао у посету; као шесто с човеком који има мало времена и којем је распоређен сваки минут; као седмо, с оним ко те непрекидно прекида, гледа за време разговора на све стране и најчешће на сат, ко одговара неповезано (очигледан знак да си му досадио и да те човек не слуша), ко се у твом присуству љути на жену и децу или грубо тера мачку која се мазећи таре о његове ноге, ко слушајући те затвара очи (то значи да му се од твојих речи већ дрема, јер су приликом занимљивог разговора очи сабеседника широко отворене и усмерене према теби). И чак ако свега овога што је речено нема, ипак је боље не говорити много
(архимандрит Рафаил Карелин)
… Свети Јован Златоусти рекао је: „Дај жедноме чашу воде и прими за то царство„. Али ћутање и тишина – то је подвиг других размјера, ми би смо рекли, космичког значења. Пред њим су дјела духовног и тјелесног милосрђа – kao свјетлост свјетионика у поређењу са сијањем звијезде.
