Разгњевих се, зато што кад вам дадох све што вам срце искаше, ви се осилисте, али не за истину, него да идете из зла у зло, нити хтедосте знати за ме. Све учинисте онако како у прастаро време учинише Јевреји, како вам сведочи мој славни пророк Јеремија (Јер. 9, 3).
Зато, што сте ме ви Срби попљували вашим хулним речима; што сте упрљали име моје горе од сваког имена вашим псовкама.
Јер, нико у паклу није чуо да је неко од Срба псовао сатану, или неког од његових демона, али су сви анђели моји на небесима чули са српских уста псовке имена мојега и имена мојих светитеља. Ако нађете једнога Србина који је псовао ђавола ја ћу опростити стотини оних који су псовали име Бога Створитеља и Сведржитеља. Али нећете наћи. Дакле, сатана са својим ђаволима био је у већој части код вас него ја, ваш Творац и Отац. Зар је то мала ствар, због које сам се разгњевио?
О, Господе, благи, опрости нам, и кажи нам зашто си се још разгњевио на Србе?
Зато, што су се нова господа српска стидела да иду у храмове на молитву; и што су се стидела да величају име моје на високим школама; и што су почела обожавати дела моја место мене, Створитеља неба и земље; и што су напустили слављење мојих анђела и светитеља па су поче ли славити смртне људе; и што су се повели за најлуђим безбожницима и најзлобнијим јеретицима у свету, примајући и понављајући луде речи њихове, и читајући и пишући безумне књиге, које су путовођ за пакао. Стара српска господа друкчије су мене поштовала и друкчије српски народ учила. Кажите ми, зар је то ситна ствар због које сам се разгњевио? Реците ми, кад би ви позвали госте у свој дом, па гости се најели и напили, па почели ружити домаћина, а уважавати слуге и слушкиње, и сто и столице, и лонце и чиније – зар се ви не би разгњевили?
О, Господе, заиста су тешки греси наши. Но, нека буде милост Твоја већа од греха наших. Опрости нам, благи преблаги, и снисходи слугама Твојим и реци, зашто си се још разгњевио на Србе?
Зато, што сте ми досадили са вашом кукњавом кад вас ударим и са вашим безобразлуком кад вас помилујем. Кад би неко од вас, са иоле разума и поштења, чуо од анђела хранитеља који иде уз вас и прате живот свакога од вас, кад би могао све чути што ја чујем, о гресима вашим у браку, па о гресима у дућанима, па о гресима на међама у пољу, па о гресима у шумама, па о гресима у судницама, па о гресима по школама, па о гресима и свештеника мојих, па о гресима у касарнама, па о гресима у водећим врховима; кад би неко од вас људи све чуо, све сазнао, све оценио и, по правди пресудио, заиста вам кажем пре би вечна пропаст дошла на тај народ него суза на око…
Свети владика Николај Жички (“Кроз тамнички прозор – глава IX”)