КРОЗ ИСТОРИЈУ МИРИЈЕВА
Миријево, београдско насеље удаљено од центра града око шест и по километара, има веома дугу и садржајну историју. Од почетка нове ере (рођ. Исуса Христа) када је формиран Сингидунум (Београд), идући узводно уз Миријевски поток, два до три километра од Роспи Ћуприје, келтска и илирска племена су оснивала своја насеља – о чему сведочи пронађен ситан новац и остаци темеља кућа из тог времена. Најстарији новац пронађен у Миријеву је из трећег века н. е. Тачније, то је новчић римског цара Лицинијуса (владао од 308. до 324. г.).
Новац који је пронађен на територији Миријева
Поред наведеног, нађен је новац из византијског доба, франачко-угарски новац, грчки и аустријски, што све говори да су многи народи живели или су се кретали на просторима које Миријево обухвата.
Када су 1456. г. Турци напали Београд, који су бранили Аустроугари, резервна турска војска била је на падинама леве обале Миријевског потока. Бар до данас, један од најстаријих писаних извора везан за име Миријево датира из турског периода, а то су катастарски пописи за Београд и околину, из периода 1476–1566. г. То су пописи мушког становништва о плаћању дажбина. У документу који потиче из 1560. г. стоји да су Миријево-вакуф (земљишни посед) и остала околна села додељени Јахија-паши, нарочито због добрих винограда.
Описујући српска села у 18. веку, чувени турски путописац Евлија Челебија помиње Миријево и његову околину и каже да су то „прави ружичњаци и прави вртови“.
ПОСТАНАК ИМЕНА – МИРИЈЕВО
За постанак имена Миријева нема научне документације, али има више претпоставки. Кроз векове је Миријево имало више имена:
од 1521. до 1523. г. – Мирне;
1528. г. – Мирановац, тада има 23 куће;
од 1528. г. до 1530. – Миријевци, има 15 кућа;
затим се помињу имена: Мирање, Милиево, Милиеро, Мирова и Мирија-Небел, у време када је Миријево било чисто немачко село. За име Миријево везана су разна предања. Наводимо нека од њих.
У околини Кичева (Македонија), постојало је село Мирово које се помиње у једном турском запису из 15. века. Касније, у 18. веку, под налетом турског зулума село је расељено, а његови становници су у околини Београда основали ново насеље – данашње Миријево.
Следеће предање каже да је на територији Миријева закључен мир између Турака и Аустроугара, руковањем противника уз речи: „Ево мир“. Постоји и предање да име Миријево долази од турске речи „мирија“ што значи „дажбине у натури“ које су, у то време, сељаци из околних села предавали у магази која се налазила у Миријеву, на локалитету у околини данашње улица Витезова Карађорђеве звезде 26, у близини наше цркве.
Име села Миријева вероватно је турског порекла и потиче од турских речи „мирија“ и „ова“. Прва реч, „мирија“ у српском преводу означава порез на приватно имање, а друга реч, „ова“, значи поље. У новоослобођеним крајевима, 1912. године, а и данас, старији људи за порез на приватно имање кажу „мирија“.
У вихору ратова који су вођени на просторима Балканског полуострва, Миријево је више пута мењало своје становништво. Ипак, један број људи је остао, што говори и чињеница о разноврсности становника. Село изгледа није било старије од 18. века, а познато је да је било насељено Немцима. Богић В. А. помиње како је то село постало у ново време (Гласник Српског ученог друштва II XIX 198). Из испитивања проф. Ристе Николића, вршених 1897. а штампаних у књизи др Јована Цвијића „Насеља српских земаља, књ. II стр. 1027, 1028 – 1903. г“, види се да је Миријево крајем 19. века имало 140 кућа.
Најстарији досељеници на просторима данашњег Миријева су: Јокићи, Васиљевићи, Ристићи. За те фамилије не зна се одакле су досељене. Они славе Светог Николу и у селу су били за време Карађорђа. Од осталих породица зна се да су Ђорђевићи из српских крајева под Турцима, славе Светог Николу; Марковићи су из старе Србије; Радосављевићи са Косова; Чолићи из Боке, досељени око 1870. године; Аксентијевићи из Вршца; Димићи из Катранице код Битоља, славе Светог Атанасија Великог; Даниловићи из Русије, околина Москве, један из Градишке (Босна) и један Маџар“. Такође у нешто мало млађе староседеоце се наводе: Бојанићи, Васићи, Вељковићи, Гавриловићи, Ђорђевићи, Јанковићи, Јевђенијевићи, Јовановићи, Лазаревићи, Лазићи, Матићи, Михаиловићи, Миленковићи, Милићи, Милошевићи, Несторовићи, Николићи, Павловићи, Петровићи, Радоњићи, Стојковићи, Симићи, Трандафиловићи, док код ромских најстарија презимена су Декићи, Костићи и Михајловићи чије породице и даље живе у „Орловском насељу“ (Миријево).