Још кад је био дете једном човеку бака је увек говорила: „Дете моје, ето, када велики порастеш и кад ти буде тешко на души – ти иди у храм, тамо ће ти увек бити боље”.
Кад човек порасте, живот му постаде потпуно неподношљив. Сети се тада савета своје баке и пође у један храм.
И ту му неко приђе: – „Немој руке тако да држиш!”
Друга дотрча: –„Не можеш тако да се облачиш!”
Трећа га помери: –„Немој ту да стојиш!”
Иза њега га опомињу: – „Не крстиш се како треба!”
Тада му приђе једна жена и рече:
– „Човече, боље је да изађеш из храма, да купиш себи књижицу о томе како овде треба да се понашаш, а онда дођи”.
Изађе човек из храма, седе на клупу и горко заплака.
Одједном зачу глас: – „Дете моје, зашто плачеш?”
Подиже човек своје уплакано лице и угледа Христа.
– „Господе! Не пуштају ме у храм!”, – рече.
Исус га загрли: – „Не плачи, они у храм ни Мене не пуштају”.