У келији Светог Пантелејмона која припада манастиру Кутлумушу, монах Јосиф је желео да поправи поломљену даску на поду своје колибе. Очистио је оно што је било труло, прецизно измерио, одсекао даску и отишао да је закуца. Само што је спустио, приметио је да је даска била већа. Узео је и одсекао вишак, вратио се а онда увидео да је била краћа него што је требало.
Старац Јосиф је био столар по занимању. Поново је премерио, прецизно одстругао нову даску по мерама и отишао да је постави, али опет је била дужа него што је требало. И ту је даску скратио, па кад се вратио да је закуца, испоставило се да је даска опет била краћа. Онда је изгубио стрпљење и љутито узвикнуо: „Иди дођавола, ђаволе, шта ти је? Шта да ти радим, па да се уклопиш? Четири сам те пута мерио и стругао! Који те ђаво спопао, па се не слажеш?“
Монах у очајању, уместо да изговори молитву и призове божанску помоć при свом раду, био је више склон томе да помене ђавола, који само на тако нешто и чека. Тако се тада пред њим појавио сам ђаво, ликом и стасом у потпуности, рекавши му: „Позвао си ме, старче, шта је, шта хоћеш? Ево ту сам да ти помогнем.“
Старац Јосиф престрављен, прекрсти се, баци даску, па побеже свом духовнику да се исповеди. Од тог догађаја је прошло више од 30 година и још не може да се поврати. Остао му је страх и као да му ум лута због оног сусрета с ђаволом.
Ово нека буде лекција свима, и младима и старима, да не помињу ђавола ни у шали. Јер, ђаво наведе човека да се љути и пуни бесом, па га онда намами да онако у љутњи хули на Бога и још, као да је све то мало, наведе га да каже својим ближњима, брату, детету, чак и себи самом, „иди дођавола!“ Ово је веома лоша навика, а многи родитељи шаљу своју децу дођавола.
Ипак, човек може стећи добре навике и уместо да каже „иди дођавола“, да изговори „иди с миром“ или „Бог ти добро дао“ или, како Оци имају обичај да кажу, „рај те појео“ или „буди Богу у милости“, што је најбоље од свега. Тако се човек навикава да увек говори добро, као према Библији: „Благосиљајте а не куните“ (Рим. 12, 14).
Извор: Манастир Лепавина