ДАКЛЕ, очигледно је да читаво дело спасења протиче кроз увиђање свог пада, кроз смирење и признање себе недостојним било каквих високих духовних дарова, кроз стрпљиво ношење труда покајања и уз очекивање знакова исцељења без журења. Последњи моменат је веома битан – без журења! Овде се данас многи спотичу: сви веома журимо, желимо да видимо плодове свог духовног труда веома брзо. За мало покајање одмах очекујемо велику милост и, кад једном мало отплачемо због себе сматрамо да смо већ чисти и убељени, чекамо појављивање Анђела и знаке нарочите Божије наклоности према нама, као да смо већ достојни многих дарова Духа Светога. Одавде проистичу честе обмане. Међутим, искуоство православних подвижника нас уопште не учи овоме. Из Отачника се добро види како је сложен, како је дуготрајан и мукотрпан пут очишћења грехом заражене душе, и то чак у најпогоднијим условима за исцељење – у манастирима и пустињама. Зар нису дивље планине, пусте клисуре и непроходне шуме у којима су се подвизавали многи Оци, одсуство било какве везе са светом, а често и са људима уопште, најстрожији пост, непрестана молитва уз дубоку веру и потпуно препуштање Богу, стални плач због себе и други највиши подвизи светих подвижника – зар нису то најјача средства за искорењење свих дубоких корена греха? Чини се да би човек, који је прихватио такав начин живота, морао у најкраћем року у потпуности да се очисти од свих својих страсти… Али, у стварности није тако. Многе године и деценије, Свети су проводили у страшној борби против змија страсти које се гнезде у срцу човековом, пре него што би успевали да их умртве и да их се ослободе, и да стекну душевни мир.
„До саме смрти човекове страсти имају способност да се буне у њему и он не зна када ће која страст да се побуни. Због тога он све док дише не сме да престане будно да мотри на срце, мора непрестано да вапије Богу, молећи Га за помиловање,“ говорио је ава Исаија (11, стр. 128, ст. 58).
Марија Египатска је отишла у Јорданску пустињу ради покајања, и четрдесет и седам година је проживела у овој пустињи не срећући се ни са ким од људи, без хране и одеће, хранећи се корењем. Од тих четрдесет и седам година седамнаест година се борила против својих помисли као против љутих звери. Када је јела оскудну храну, одмах су јој долазиле помисли о месу и риби, жудела је за вином или би је обузимала жеља да пева развратне песме, чинило јој се да их чује, оне су узбуркавале њено срце и слух. Она је плакала и са болом вапила ка Небу, молила Бога за помоћ. Огањ страсти се распаљивао у њеном срцу и палио је целу изазивајући врелу похоту. Она се бацала на земљу и тако је лежала дању и ноћу док се не би покајала и док милост Божија не би одагнала зли немир. Тама за тамом су је сналазиле читавих седамнаест година. И тек после тог времена јој се јавила Пресвета Богородица као Помоћница и почела да руководи њоме, одагнавши сваку греховну узнемиреност од Маријине душе (из Житија преподобне Марије Египатске)…
Ава Амон је рекао: „Четрнаест година сам провео у скиту молећи Бога даноноћно да ми дарује победу над гневом.“ (11, стр. 50, ст. 6).
Неки брат који је живео у пустињи и био много узнемираван блудним жељама кренуо је по поуку и молитвену помоћ код једног старца. Пошто је тамо нашао великог подвижника, искусног у расуђивању, аву Памву, испричао му је 
за своју борбу. Он га је тешио и подучавао. Такође му је рекао о себи: „Видиш како сам ја стар, седамдесет година живим у овој келији и у бризи за своју душу. У таквој старости и до данданас трпим искушења и напасти. Веруј ми, чедо, да ме демон блуда дванаест година није остављао ни дању ни ноћу, непрестано ме нападајући развратним помислима и маштањем.“
И старац је испричао како је била тешка и упорна борба коју је водио против злог духа блуда, … научивши да сазнаје своју немоћ и да се узда у помоћ Божију, а не у своју снагу.
„Нема ничег горег од греховне навике. Ономе ко је заражен греховном навиком потребно је много времена и труда да би се од ње ослободио,“ рекао је један египатски старац (11, стр. 346, ст. 20).
Дакле, видимо да се страсти не искорењују брзо. Међутим, треба приметити још и то да нам најчешће није ни корисно да се брзо избавимо од њих. Наравно, Господ може у једном тренутку да нас очисти од свих наших болес-ти, али је Господу угодније наше смирење, наше покајничко молитвено стање, док би брзо ослобађање од болести у нама изазвало гордо, самозадовољно и инертно душевно расположење. Свети Оци су ово јасно видели. Тако је ама (мајка) Сару тридесет година нападао демон блуда и она се никада није помолила да та борба одступи од ње, већ је само молила Бога да јој да храбрости и стрпљења у тој борби (11,’стр. 328, ст. 1). Преп. Јован Колов је умолио Бога да се ослободи од својих страсних жеља. Осетио је непомућени мир. Тада је дошао код једног оца и рекао му: „Видим да сам спокојан и да не водим никакву борбу.“ Старац му је одговорио: „Иди и умоли Бога да ти се врате помисли које си раније имао: душа напредује од борбе.“ Јован је умолио Бога да му врати помисли и када су помисли дошле, он се више није молио за ослобођење од помисли, већ је говорио: Господе! Даруј ми стрпљења у борби.
Ево учења православног: Не тражити мир и брзо ослобођење од свега болног и тешког. Човек чак и не треба да жели да се брзо очисти од свих својих страсти, већ само да стекне скрушено и смирено срце, које Бог „неће презрети“ (Пс. 51, 17) и које је једино угодно Богу, пред Чијом светошћу је све наше „чисто“ као прљавштина и кал. Чак је и само Небо је пред Њим нечисто.
У каквој супротности са овим духом стоје савремена учења и распрострањена „трагања“ за духовним утехама, сладуњавим, безбрижним и безболним стањима, тобожњим „рајским“ блаженствима, а без пролажења путем очишћења од својих греховних чирева. Оваква религијска учења се труде да човеку затворе очи за његове духовне болести, да створе код њега илузију здравља, позивају га да се радује и наслађује лажним здрављем и својим умишљеним савршенством, да пребива у прелестном спокојству у погледу своје будуће судбине, опија се илузијом среће и хармоније, а у ствари носи у себи семе највећег бола, зачетак ужасне муке која ће се открити тада када по сврштеку овога живота човеку буде са очију скинута завеса лажи којом се од њега прикривало истинско стање његове душе.
А како је трезвена, како је утешна наша православна вера! Трпети и трпети овде на земљи од демона, од људи, од својих телесних и душевних немоћи, плакати, вапити до краја овог живота, а све слатко и радосно нека буде тамо, у вечности! Јер у пролазном животу није сигурно имати било шта драгоцено.
Обманути људи не гледају тако на духовне болести, они који нису прихватили пример покајања од наше свете Цркве, од Светих Отаца, они који не верују у православно учење смело „решавају“ све тешкоће, код њих је све „просто к’о пасуљ“. Имао сам прилике да чујем један разговор пентекосталца секташа са православним Хришћанима. Он је прекоревао Православље за наводну хладноћу и нељубав према Богу, за фарисејство.
Признање православних Хришћана да су духовно немоћни и пуни страсти, 
он је објаснио њиховим духовним нерадом, њиховим нежељењем да се у потпуности предају „благодати“. Каже он, узрок тога је у њима самима. Ако би само хтели они би за минут могли да се ослободе од свих својих страсти, за то је потребна само одлучност и један снажан покајнички покрет душе – и сва греховност би одмах испарила, као на ватри. „Благодат“ би одмах ослободила покајника, чак и од свих наклоности према греху…Тако да је све само ствар избора, одлучности и томе слично. Сам он лично је одмах приликом првог ватреног „покајничког“ акта осетио ово ослобођење и добио „благодат Духа“ од тада је он потпуно променио свој живот, стално у себи осећа необичну љубав према свима, одлучност да се увек жртвује ради Бога, озарен је „светлошћу“ и необично је срећан. И заиста, он је сав сијао, сав је горео од неког унутрашњег жарког одушевљења. Причао је од дивним чудима која се стално догађају њему и члановима његове породице…
Све примедбе православних, њихова упозорења на то да су таква чуда сумњиве природе, сви њихови покушаји да му изложе православно учење о неповерењу у себе и о дубокој греховној заражености човекове душе – прелешћеном пентекосталцу су изгледали само као нови доказ да је он у праву, и још су га једном „убедили“ у то да су православни због своје лењости маловерја и кукавичлука, везаности за „беживотне каноне“ и „фарисејства“ изгубили сваки контакт са Богом, и при томе је и остао.
Треба напоменути да спољашњи изглед: бодрост, живахност и ватреност која споља изгледа света; ревност, самоодрицање и спремност да се иде на било какав подвиг и друге уочљиве спољашње црте, оваквим прелешћеним људима дају спољашњи изглед „побожности“ који плени и који се многима више свиђа од изгледа смиренога Хришћанина који уздише због себе, који не очекује ништа добро за себе и који је због тога свагда уздржан, а понекад, чак, и, споља гледано, потиштеног изгледа.
