– Због чега многи људи, иако све имају, осећају страх и тугу?
– Ако видите човека, који осећа велики страх, огорчење и тугу, иако све има, знајте да нема Бога.
Тај човек који све има: и материјална добра и здравље, – и уместо тога да заблагодари Богу поставља још безумне захтеве и ропће, једнозначно припрема себи место у аду. Човек који зна шта је захвалност је свиме задовољан. Он размишља о томе да му Бог дарује сваки нови дан и радује се свему. Али ако је човек незахвалан, он је свиме незадовољан, ропће на северни ветар и доноси хладноћу …Није му се свидело сунце па ево сада дрхти од зиме.
– Старче, шта тиме желите да кажете?
– Хоћу да кажем да ако не примамо добра која нам Бог даје, и ропћемо, онда наилазе искушења која нас приморавају да се повијемо. Озбиљно вам говорим: ко има такав обичај да непрекидно ропће нека зна да ће од Бога добити ћушку како би у овом животу отплатио иако само део свог дуга. А ако не уследе ћушке онда је то још горе јер ће морати одмах све да плати у будућем животу.
– Значи роптање може да постане навика?
– Прелази у навику, јер за ропотом следи ропот и за жалбом жалба. Онај који сеје жалбе пожњеће страх. А онај који сеје славословље осећа Божанску радост и благослов вавек. Колико год Бог да да благослова човеку који ропће, он их не осећа. И зато Божија Благодат одступа од њега и наилази искушење. Искушење га следи за петама а благодарног Сам Бог следи Својим даровима.
Неблагодарност је велики грех, који је Сам Христос осудио. «Нису ли се десеторица очистила? А где су деветорица?» (Лк. 17, 17) – упитао је губавца који се вратио да Му захвали. Христос је очекивао захвалност од десеторице губаваца не ради Себе него ради њих самих, јер би им она донела корист.
Старац Пајсије Светогорац