Чак иако ниси онакав какав би требало да будеш, не смеш да очајаваш. Већ је довољно лоше што си грешио. Зашто би се још огрешио и о Њега, сматрајући Га, у свом незнању, немоћним? Да ли Он, Који је ради тебе све премудро створио, не може да спасе твоју душу? Уколико ова чињеница, као и Његово оваплоћење, само погоршава твоју осуду, онда се покај. Он ће примити твоје покајање, као што је примио и покајање блуднога сина (Лк. 15, 20) и блуднице (Лк. 7, 37-50).
Међутим, ако не можеш да се покајеш, те грешиш из навике, чак и онда када то не желиш, покажи цариникову кротост (Лк. 18, 13). То је довољно да осигура твоје спасење. Јер, онај ко греши, и не каје се, али не очајава, самим тим себе сматра најбеднијим и неће се дрзнути да осуди било кога. Пре ће се дивити милосрђу Божијем и благодарити своме Добротвору, а може примити и многе друге благослове. Чак иако је такав човек, због својих грехова, потчињен демону, он ипак, из страха Божијег, неће послушати непријатеља, који ће покушати да га баци у очајање. Због тога он има удела у вршењу богоугодног дела. Такав човек је благодаран, трпељив, има страха Божијега, не суди, па му се неће ни судити. Све су то значајне врлине. О истоме говори и свети Јован Златоусти, када говори о аду. Он сматра да нам је ад чак од веће користи него Царство Небеско, јер се многи, из страха од ада, удостојавају Царства Небеског. Ад нас испуњава страхом, Царство нас закриљује љубављу, а у оба случаја нас спасава Христова благодат. Ако они на које су насрнула многа душевна и телесна страдања, претрпе до краја, не предају се немарности и очајању, спасиће се.
свети свештеномученик Петар Дамаскин