Нека сирота жена дође једнога дана своме парохијанском свештенику и жаљаше му се на саму себе због тога што често оговара своје суседе и сусеткиње.
– Падаш ли често у тај грех? – упита је свештеник.
– Да, оче, много често, – одговори она.
– Дете моје, – рече јој свештеник, – твој грех је врло велики, али је милост Божја још већа. Па ипак учини ово што ћу те саветовати. Иди купи једну кокош на пијаци, закољи је и успут, враћајући се кући почупај сво њено перје и баци на пут. Чим то учиниш дођи опет код мене.
Жена послуша савет, оде на пијац, купи једну кокош, закла је и онако не „опарену“ успут почупа сво перје, побаца га овде онде по путу, па се врати код свештеника.
А он рече видећи је: Верно си следовала првом делу мога савета. Сада, пак, врати се натраг и иди истим путем да скупиш сво перје што си почупала и бацила, али пази, свако перо.
– Али, оче, мој, – узвикну жена, – перје сам побацала овде-онде, целим путем. Ветар је перје дохватио и разнео на све стране. Како је могуће да га нађем и скупим?
– Дивно, дете моје, – одговори јој стари свештеник. – Исто тако је и са твојим оговарањем. Као што је перје разнето на све стране, тако су и твоја оговарања разнета на све стране и сада се не могу лако опозвати натраг. Опозови их ако можеш? Зато се покај и не греши више оговарајући.