Пост и наше време – Разговор са др Растком Јовићем

Разговор са др Растком Јовићем, доцентом на ПБФ у Београду

Пост и наше време

Снежана Крупниковић

Ђаво пости, јер не једе ништа – али му то ипак не користи, јер идентитет зла није у храни него у делима.

Било је изузетно лепо недељно мартовско поподне. За дивно чудо, у односу на претходне дане није сипила бесконачна киша нити се влага и хладноћа увлачила у кости, а ни чувене београдске кошаве није било. Добар осећај да је стигло пролеће надовезао се на осећај да сам на правом месту. У Цркви Св. Пророка Илије на вечерњој у данима Великог Часног поста. После дуго времена осећај топлоте, мира и лепоте завладао је мноме. Лепо сређена, чиста порта ове миријевске цркве, са маленом фонтаном и ушушканом црквицом. Улазак унутра је био скоро па као долазак кући. Без строгих и преких погледа, без окретања и одмеравања од главе до пете, једноставно сам припала ту.

Смерна и молитвена атмосфера, лишена икаквог грча, свештеници благога погледа и благога осмеха… Напољу сумрак, а у миријевској цркви све зрачи љубављу. У тако обојеној светињи, по завршетку вечерње и последњих реченица великопосне молитве Св. Јефрема Сирина, брзо су постављене столице и придодате клупе, и свештенике на солеји заменио је др Растко Јовић. Тема о којом нам је говорио, а ми са њим разговарали наредних неколико сати, била је одговарајућа – испоставило се колико интересантна толико и интригантна: „Пост у канонском предању Цркве“.

То је било вече на којем је у овој литургијској заједници започет циклус предавања и духовних разговора на различите теме које се тичу хришћанског живота… Испоставило се – није било предавача и слушалаца, није било говора са дистанце, било је много размењених мишљења, било је много дијалога, много разлика, било је оних који су за строге прописе и стриктно поштовање истих, као и оних који мисле другачије… Најважније је да се цела прича завршила (касно у ноћ) са једним закључком: о свему можемо различито да мислимо, али без љубави и отварања једних према другима, без прихватања и припадања, без суштинске доброте и отклона од осуде – ми смо ништа.

Било је те вечери оних који сматрају да се човек причешћа може удостојити највише пар пута годишње, после строгог поста дефинисаног јасно предоченим правилима, али било је и оних који причешће сматрају насушном потребом, а пост не сматрају условом за причешће већ путем борбе против себичности и јачања љубави према ближњима у сваком погледу.

У духу таквог отвореног дијалога који је пријао присутнима – који су то наглас потврђивали иако су имали потпуно супротстављене ставове, настављамо разговор о посту и његовом смислу, и питамо др Растка Јовића, доцента на Катедри за канонско право ПБФ у Београду.

Ред је да на почетку чујемо нешто о настанку поста, о његовим библијским основама?

– У Старом Завету се постило због различитих ствари, ради опроштаја грехова, или када је требало да се комуницира са духовима умрлих, или је пост био молба Богу да уклони невоље које су пале на народ, или пак је пост била припрема за дијалог са Богом. Дакле, у Старом Завету било је мноштво разлога због којих се постило. Међутим, пост није нешто посебно и јединствено само за Јевреја, њега су имали и други народи као нпр. Феничани, али и стари Грци. Рано хришћанство се стога кретало између различитих полова и тумачења самог поста, али је вршило и радикалне измене. У односу на Јевреје Старог Завета, хришћанство укида поделу хране на чисту и нечисту. Тиме је учињена изузетно велика промена која је омогућила социјалну интеракцију између хришћана који су долазили из јудејства и оних који су долазили из паганства. Такође, ово је омогућило да мисија Цркве буде много успешнија и продорнија. И пост који је преузет из јудаизма, сада је добио нови смисао о чему имамо сведочанства врло рано. Тако Јермин Пастир говори о посту као уштеди новца који би требало да се касније да сиротињи, а Аристидис из 2. века пише цару Хадријану да хришћани посте два или три дана током седмице како би обезбедили храну онима који су немоћни. Већ овде видимо велике промене и преобликовање смисла поста, сȃм пост постаје христолошки утемељен. Христос је Богочовек, те као наш Спаситељ он у својој личности сједињује Бога и човека, те је стога љубав према Христу истовремено љубав и према Богу и према човеку. Управо из овог разлога, рано хришћанство се труди да изрази ову новост и кроз ново осмишљавање поста. Више се не пости како би се остваривао редукован однос Бога и човека, него је сада пост добио димензију помоћи и љубави према ближњем, која је пак била живо сведочанство односа са Богом. Наравно, неопходно је избегавати идеализацију било ког историјског периода, јер се разумевање поста различито тумачило у различитим временима у односу на доминантне богословске погледе и струје унутар хришћанства.

– Како је успостављен литургијски пост и који је његов значај?

За литургијски пост, тј. уздржање од хране и пића од поноћи до Литургије, не располажемо са довољно чињеница које би нам са апсолутном сигурношћу саопштиле о чему се ту радило. Нереди на Литургији у вези са неумереношћу у јелу и пићу су видљиви већ у Новом Завету, о чему нам сведочи 1. Кор. 11, 18–32. Могуће да је литургијски пост настао пре свега из практичних разлога, како би се смањила могућност да неко због неумерености у јелу и пићу долазећи на Литургију прави проблеме и уводи неред. Први канони о литургијском посту појављују се крајем четвртог века. Они извесно сведоче о томе да је пракса литургијског поста била кршена, па је Црква овим правилима покушала да поправи ситуацију. Као и многе ствари у Цркви, пракса која је настала из практичних разлога ускоро ће задобити своје богословско рухо које ће опстати до данас. Мислим да је од изузетне важности познавати околности настанка овог поста, не зато да бисмо све укидали, него пре свега да бисмо га исправно разумели и примењивали. Верујем да би знање о његовом настанку морало да доведе до већег разумевања нашег свештенства према онима који су болесни, који су немоћни, који имају различите здравствене проблеме или пак према деци, у контексту литургијског поста. Ригидно разумевање литургијског поста, чини се да не чини услугу оном смислу због којег га је Црква увела.

Како нас пост повезује са Богом? Који је смисао и циљ поста?

– Пост је дeо нашег целокупног живота те се он не ограничава само на оно што ми зовемо постом, у смислу хране. Наиме, духовни пост као уздржање од злобе и мржње морао би да буде непрестано присутан у нашем хришћанском животу. Тај део поста се не може ограничити или орочити на неки период у току године. И док је овај духовни вид поста активан према ближњем, јер нас нагони на уздржање од чињења зла ближњем, дотле је и телесни пост израз помоћи према другом: уштеђени новац, приликом поста, давао се Цркви која га је дистрибуирала немоћнима. Данас морамо изналазити нове димензије поста, а једна од њих се можда може пронаћи у Христовој заповести: љуби ближњег свог као самога себе. Повећана брига о свом сопственом телу кроз унос одређене врсте и количине хране, омогућава да чувамо своје здравље. Чувајући своје здравље чинимо себе способним и да се предамо другом, мом ближњем. Дакле, све што се тиче мене тиче се и људи око мене. То ствара нови вид одговорности, јер прихватам да нисам одговоран само за себе него и за друге. Пост би у себи морао да има управо овај етос, вредност која нас отвара према другим људима. Уколико се ово на било који начин изгуби или претвори у своју сопствену негацију, онда и сȃм пост губи смисао и претвара се у испразну дијету која ће нам бити на суд и осуду. Нажалост, често и данас сав фокус стављамо само на храну. Тако смо дошли до парадокса да се православни верници не препознају у свету по својим добрим делима, него по томе да ли посте или не. Тиме је опасно редукован наш хришћански идентитет, редукован до те мере да више нема никакве везе са другим до мене. Нажалост, код неких се тај однос са ближњима завршава на томе да осуде оне који не посте. Сами Свети Оци су често понављали да ђаво пости, јер не једе ништа – али му то ипак не користи, јер идентитет зла није у храни него у делима. То конкретно значи да разумемо како пост није циљ сам по себи. Сходно томе, он не сме да води у то да осуђујемо друге или да пак уверавамо себе да смо посебно праведни јер постимо. Напротив, он би требало да нас уводи у борбу са нашим егом и јачање љубави према ближњем – у сваком погледу. Можда је то и најважније да знамо када говоримо о посту.

Каква је историја црквеног поста? Како је пост изгледао у апостолском периоду, у постапостолској епохи, средњем веку, како је добио данашњи облик?

– Пост није био исти и мењао се током времена, тачније уобличавао до садашњих форми. Даћемо само неколико примера који говоре о различитој пракси. Тако Созомен у 5. веку говори у својој Историји да се различито пости у Империји и квалитативно и квантитативно. Његова 7. књига посебно описује ове разлике. Сократ Схоластик у својој Црквеној историји пише о начину поста: „Неки се у потпуности уздржавају од свега што је живо, неки једу рибу, а неки поред рибе једу и кокошке… неки не једу јаја, а неки се уздржавају и од свих врста поврћа, неки једу сув хлеб, а неки не једући ништа до 9-ог часа, после тога узимају сваку храну, без разликовања. И међу другим народима постоје различити обичаји, узроковани бројним разлозима. Будући да нико не може да писмено докаже ову заповест, јасно је да су апостоли оставили свакоме на његову слободну вољу ово питање, како би на крају свако могао да чини оно што је добро, али не по наредби и нужности.“ Ово сведочанство је можда веома упечатљиво да укаже како се пост мењао током времена. Сам Васкршњи пост се мењао у трајању, од неколико часова до неколико дана и седмица. Касније ће се постови умножавати, а негде од 12. века и коначно усталити као четири велика поста, важећа у целој Цркви. Друштвена димензија поста се губила са умножавањем постова, а нагласак је под утицајем детаљно разрађених типика све више пребациван на исхрану.

Данас можда више и није право питање колико се пост мењао, много важније је колико се човек променио, његове навике и живот. Уколико бисмо данас желели да говоримо о посту, онда бисмо морали узети у обзир управо све ове промене у начину живота. Није довољно више само рећи како је пост здрав због куване хране, много важније питање је колико данашњи човек има времена за спремање хране уопште? Убрзање живота и продужење радног времена нарушава наше породичне и друштвене односе. Дакле, питање поста је сада много више питање за Цркву: „Ко је данас човек и трудимо ли се да га разумемо?“

Колико је монашка духовност утицала на поимање и дисциплину поста?

– Црква је у почетку разликовала посебне и опште постове. Општи су били они које је дефинисала канонска традиција Цркве и који су се односили на све вернике. Тако се врло рано дошло до општих постова у које су спадали: среда, петак и Света Четрдесетница (Васкршњи пост). Посебни постови су настајали доста рано, али је канонска традиција одбијала да их стави као општеобавезне за све верне. Расправе око општих и посебних постова трајаће јако дуго, тако да ни у 12. веку неће бити јасног става по овом питању. Монашка традиција уводи посебне постове и веома прецизна правила за њих. Отуда за посебне постове постоје монашки типици који их регулишу, док су опште регулисали канони. Временом ће и општи бити прецизније одређени типицима. След историјских околности и превласт монашког утицаја довела је до јачања монашке духовности и праксе у парохијском животу. Прецизна правила о количини хране, њеном квалитету и квантитету временом су задобила огроман значај и у контексту парохијског живота, мењајући карактер поста који се сводио све више на испуњавање формалних правила, док се свака друга димензија губила. Истовремено, пост ни богословски није налазио адекватан превод свог смисла у садашњем времену, како би и данас био релевантан за вернике. Да није тако, ми не бисмо толико данас о њему разговарали и покушавали да изнађемо решења у ситуацији када „многи верници не држе све уредбе које се тичу поста“, како нам саопштава документ о посту са Свеправославног сабора на Криту из 2016. године.

Постоји ли веза између поста и Литургије: да ли је она вештачки конструисана, да ли је пост предуслов учешћа у литургијској заједници?

– Одговор на ово питање можда изгледа компликован, али покушаћемо да га објаснимо тако да уочимо смисао читаве ствари. Подела хране на чисту и нечисту била је веома битна и значајна за јудејску заједницу, била је кључна за идентитет и савез са Богом. Хришћанство је одбацило овакву поделу, те храна више није била значајна у вези са вером у Сина Божијег. Ово је веома значајно јер нам показује да храна никако није била препрека за однос са ближњим и са Богом. Међутим, критичари ће упитати како то да већ врло рано у канонима налазимо да они који не посте буду одлучени од Цркве, тј. да им се не допусти причешће? Да ли то значи да храна одваја од Бога и од Цркве? Да ли то значи да је Црква поново прихватила поделу хране на чисту/нечисту само у другој форми (мрсну/посну)? Уколико знамо колико се Црква дуго борила да одбаци ову поделу на чисто/нечисто, онда је сигурно и контекст овог канона био потпуно друкчији. Као што смо већ рекли, одрицање од хране или барем одређене врсте хране имало је смисла како би се уштеђени новац предао ближњима. Дакле, жртва је била конкретан израз љубави за другог. У том смислу, одбијање да се пости доживљавало се као одбијање да се поднесе жртва зарад другог. Свесно одбијање љубави према ближњем била је суштина ових канонских забрана. Уочавамо да је овај смисао данас готово потпуно изгубљен, редукцијом на храну и тумачењем да нас храна уклања или приближава причешћу. Сврха је очигледно била сасвим друкчија и далеко од правила о храни, јер би то био повратак на јудејску праксу коју је хришћанство континуирано преображавало. Можда нам још бољи одговор може пружити књига пророка Исаије (58, 3–8), где Бог критикује пост који је редукован само на храну дајући смернице ономе што ће касније хришћани прихватити:

„Зашто постисмо, веле, а ти не погледа, мучи смо душе своје, а ти не хтје знати? Гле, кад постите, чините своју вољу и изгоните све што вам је ко дужан… А није ли ово пост што изабрах: да развежеш свезе безбожности, да раздријешиш ремење од бремена, да отпустиш потлачене, и да изломите сваки јарам? Није ли да преламаш хљеб свој гладноме, и сиромахе прогнане да уведеш у кућу? Кад видиш гола, да га одјенеш, и да се не кријеш од свога тијела? Тада ће синути видјело твоје као зора, и здравље ће твоје брзо процвасти, и пред тобом ће ићи правда твоја, слава Господња биће ти задња стража.“

Извор Православље