Мој генерале, како је о томе сасвим помрачена свест код многих властодржаца западних! Без икаквог моралног и духовног мерила они су готови у тренутку опасности да направе савез и са ђаволом, само да у даном случају однесу победу. Они не гледају ни на дух ни на морал једнога народа, с којим праве савезе, него само и једино на његову такозвану материјалну снагу, то јест на количину војника, бајонета, ратног материјала, ратне производње и новаца. Савршено слепи према одлучујућој улози Створитеља људи у рату они су просто на просто претвори-ли рат у међусобно крваво коцкање и надигравање. Бонапарта је био готов да пређе у Ислам, када је ратовао на Истоку, само да би дошао до успеха! Аустрија је на почетку XIX столећа помагала ослобођење Хришћана на Балкану од Турака, а на крају столећа стварала је пријатељство с Турском против истих тих Хришћана. Најзад је створила савез с Турском у Светском Рату, и заједно с њом била поражена. Треба се сетити, како су Савезници у време рата најпре ласкали Турској, да би је придобили за себе, а после је грдили и обрицали на смрт. Како су је даље за време рата грдили а одмах по свршетку рата неки од њих отимали се о другарство с Турском сплеткарећи један против других и тајно помажући Турке против Грка, док тиме најзад нису изазвали преужасни покољ у Анадолији, чему је најзад следовало изгнање свих Грка из те земље. Но није ли довољно сетити се само судбе Јермена, – овога камена спотицања како за ђорду муслиманску тако и за савест хришћанску – па оценити како је код западних властодржа-ца тешко помрачена свест у погледу истине и морала? Ко на пример од њих и помишља на то, да савез са злим доноси зло? Ваистину, правилно се могу на њих однети пророчке речи, толико пута обистињене кроз историју људи: заслијепио је очи њихове и окаменио срца њихова да не виде очима ни срцем разумеју (Јов. 12, 40).
А да савез са злим савезником доноси зло нека покажу ова три библијска примера:
Цар јудејски Аса, који иначе чињаше што је право пред Господом, и коме Господ дарова сјајну победу над Етиопљанима, сагреши само у једном. Наиме узе благо из храма Божјега и њиме потплати Вен-Адада, цара сирског из Дамаска, да би покварио савез овога цара са израиљским царем и постао његов, Асин, савезник. Цар сирски узе благо, па учини више од онога зашто је био потплаћен, то јест, не само прекиде савез с царем израиљским него и зарати против овога изненадно и узе му неколико градова. Али од тога се Аса ништа не користи. Силно благо, узето из храма, би страћено забадава. Тада се пријави цару видовити човек божји Ананија, па му од стране Божје изрече следећи укор: Што си се поуздао у цара сирскога а ниси се поуздао у Господа Бога својега, за то се војска цара сирскога измаче из твојих руку. Нијесу ли Етиопљани и Ливеји имали велике војске с врло много кола и коњаника? па кад си се поуздао у Господа, даде ти их у руке? Тако укоревши цара Асу додаде пророк још ове значајне речи: Јер очи Господње гледају по земљи да би показао силу своју према онима којима је срце цијело према њему. Најзад још додаде ово пророштво за цара Асу: зато ће одселе бити ратови на те. И би тако.
Цар јудејски Јосафат, који иначе чињаше што је право пред Господом, одазва се понуди покваренога цара израиљског Ахава, да у савезу са њим удари на Сирце. После једне велике гозбе кренуше оба цара с војскама својим против Сираца. Цар Ахав, коме беше проречено од пророка да се неће жив вратити из тога рата, преобуче се у одело проста војника – из страха или лукавства – а свога савезника цара Јосафата усаветова да он остане у свом царском оделу. Рат би изгубљен, Ахав погибе, а с њим за мало не погибе и Јосафат. Јер неки ратници сирски на колима јурнуше на Јосафата, па мислећи да је он цар Ахав хтедоше га копљем пробости. Устрашени Јосафат повика Бога у помоћ, и Господ му поможе, и одврати их Бог од њега. Тако Јосафат претрпе страх и изгуби многу војску, па се врати из злога савеза дома празан. А на путу га срете један видовит Божји човек, Јуј, син Ананијев, и објасни му узрок његова пораза укоревши га речима: безбожнику ли помажеш, оне који мрзе на Господа љубиш? зато се подигао на те гњев Господњи.
Али се Јосафат не опамети, него доцније опет направи савез с Охозијом, неваљалим и безбожним царем Израиљевим. А тај савез направише њих двојица у циљу, да лађама ударе на Тарсис и освоје га. Лађе беху направљене и опремљене у Есион-Гаверу. Тада изобличи Јосафата други један пророк, Елијезер син Додавин: што си се здружио с Охозијом, зато Господ разметну дјела твоја.
И заиста, ускоро после овог про-рочанства удари бура и разметну се дело савезничко. И разбише се лађе и не моготе ићи у Тарсис.
Други пример: Јудејски цар Охозија иначе чињаше што је зло пред Господом благодарећи зато у главном његовој опакој мајци Готолији. Па између других зала учини још и то што склопи савез са безбожним и опаким Јорамом, сином Ахавовим. И тако пођоше њих двојица на Азаила цара Сирског, да освајају од Сираца Рамот Галатски. Рат би за савезнике изгубљен. Јорам беше љуто рањен, и као такав једва пренет у Језраел, престоницу своју. Цар Охозија враћајући се из рата сврати у Језраел, да обиђе свога рањеног савезника. Али бијаше од Бога на пропаст Охозији што дође к Јораму. Јер баш тих дана беше се побунио против Јорама и зацарио војвода Јуј. Он уби Јорама. Охозија побеже и стаде се крити по Самарији. Али га ухватише, доведоше пред Јуја, и погубише.
Трећи пример, нешто другачији. Цар Амасија, који иначе чињаше што је право пред Господом, спремаше се да удари на Сирце. И спреми у својој Јудеји 300.000 војника изабраних са копљима и штитовима. Али му се учини мало, па најми од Израиљаца још 100.000. А Израиљци беху одбачени од Бога због грехова својих. Утом дође човек Божји цару Амасији и рече му: царе, да не иде с тобом војска израиљска, јер Господ није с Израиљцима. Амасија се ожалости, јер беше дао велике новце најамницима, па упита човека Божјег: а шта ће бити од сто таланата што сам дао војсци израиљској На то му одмах одговори човек Божји: има Господ да ти да више од тога. Онда Амасија послуша глас Божји и распусти сву најамничку војску, па пође сам са својом војском на Сирце. И однесе над овима сјајну победу.
Ова три примера јасно показују, како од моралне каквоће савезника зависи исход једнога рата. Срби су ово добро знали, и према томе се управљали кроз своју историју. Ова истина још увек је будна и жива у свести народној на Балкану. По предању, Краљевић Марко је био савезник Турака у рату против Румуна. Тада је Марко рекао: желим да хришћани победе, па ма ја први погинуо! И заиста хришћани су победили али Марко је погинуо у томе рату.
Из наведених библијских примера следује јасан наук:
1. Да безбожан и неваљао савезник у рату навлачи несрећу како на себе тако и на своје добре савезнике;
2. Да с народима у рату бива исто што и с појединцима у миру, то јест ортаклук са злим доноси свима ортацима зло;
3. Да је праведни Бог увек и вазда најпоузданији савезник оних, који се Њега држе и Њему моле;
4. Да никаква материјална множина, на коју безбожници и лакоми рачунају, не помаже ништа.
