Свети Јован у својим Саборним посланицама говори: савршена љубав изгони страх напоље (1.Јн.4,18). О каквој нам љубави он говори и о каквом страху? Пророк [Давид] говори у Псалму: бојте се Господа сви свети Његови (Пс.33,10). И тако, ако се и свети боје Господа, премда га и воле толико, како св. Јован говори: савршена љубав изгони страх напоље? Свети тиме хоће да нам каже да постоје два страха: један уводни, а други савршени. Један је својствен, да тако кажем, почетницима у богопоштовању, док је други [страх] светих и савршених који су достигли меру савршене љубави. На пример: онај ко испуњава вољу Божију ради страха од мука, јесте, као што смо рекли, почетник, јер оно што чини, не чини ради самог добра, већ ради страха од батина. Други испуњава вољу Божију из љубави према Богу: љуби га и тиме му угађа. Он има истинску љубав коју свети назива савршеном и која га приводи у савршени страх. Он се боји Бога и испуњава вољу Божију не због батина, не да избегне муке, већ стога што се, као што смо рекли, боји да не отпадне и да се не лиши окушане сладости пребивања са Богом. Савршени страх, који се рађа из љубави, изгони уводни страх: због тога апостол и говори: савршена љубав изгони страх напоље. Међутим, није могуће достићи савршени страх ако се заобиђе уводни страх.
Јер, речено је: почетак мудрости је страх Божији (Прич.1,7), и још: „Страх Божији је почетак и крај“. Почетком је назван уводни страх за којим следи савршени страх светих. Почетни страх је наше стање… И тако, ко се уклања од зла због страха од мука, као роб који се боји господара, постепено долази до тога да чини добро. Чинећи добро, мало по мало, он почиње да се нада и на награду за чињење добра, као што је случај код најамника. Постојано избегавајући зло из страха, као што смо рекли, слично робу, и чинећи добро ради наде, слично најамнику, пребивајући уз помоћ Божију у добру, и сразмерно томе се сједињујући са Богом, он ће стећи укус добра и доћи до неког осећања суштинског добра, већ никако не желећи да се одвоји од њега. Јер, ко таквога може раставити од љубави Христове, како је рекао апостол (уп.Рим. 8,35)? Тада он достиже до мере сина и воли ради самог добра, и боји се зато што воли. То је онај велики и савршени страх./…/
Оци су рекли да човек стиче страх Божији ако има сећање на смрт и на муке, ако свако вече испитује себе како је провео дан, и свако јутро како је прошла ноћ, ако није дрзак, и најзад, ако се прилепљује [тј. присно везује] уз човека који се боји Бога. Јер, говоре да је један брат упитао неког старца: „Шта треба, оче, да радим како бих се бојао Бога?“ Старац му је одговорио: „Иди, прибиј се уз човека који се боји Бога и његов страх Божији ће и тебе научити да се бојиш Бога„(Изреке Отаца, Пимен ПГ 65, 337 Б).
Страх Божији, пак, одгонимо од себе тиме што чинимо супротно: ако немамо сећање на смрт и на муке; када не пазимо на себе и не испитујемо како смо прошли у току дана; ако живимо равнодушно и крећемо се међу онима који живе равнодушно; и ако смо дрски. И ово [последње] је горе од свега. Оно је савршена погибао. Јер, ништа тако не одгони од душе страх Божији као дрскост. На питање о дрскости, ава Агатон је рекао да је слична великој јари пред којом сви беже и која квари све плодове на дрвећу. Видиш ли, господине, силу те страсти, видиш ли гнев? И када су га опет упитали: „Зар је толико штетна дрскост?“, он је одговорио: „Нема штетније страсти од дрскости. Она је родитељка свих страсти“. Врло је добро и разумно рекао да је она родитељка свих страсти, јер одгони страх Божији од душе. Тамо где нема страха Божијег, налазиће се свака страст, с обзиром да се страхом Господњим свако уклања од зла (уп.Прич.Сол.15,27). Нека би Бог избавио душе наше од свепогубне страсти дрскости.
Сујета
Свети Сисоје стао замишљен пред великим ковчегом, у коме су биле кости Александра Великог Македонског па узвикнуо: “Док си био жив, цео свет био ти је тесан, а сад ето и тај ковчег сувише ти је простран!”Свети Василије каже:
Постоје три расположења, којима угађамо Богу: ПРВО – са страхом од мука (када се налазимо у стању роба); ДРУГО – гоњени жељом за стицањем награде, испуњавамо наредбе ради сопствене користи (постајући слични најамницима); ТРЕЋЕ – када чинимо добро ради самог добра (налазећи у стању сина).
Може се бити дрзак на много начина. Човек је дрзак или речју, или додиром, или погледом. Из дрскости један пада у празнословље, говори о светском, прави шале и побуђује на непристојан смех. Дрскост је у и кад неко дирне другог без потребе, када подигне руку према некоме из шале, кад гура неког, отима од некога нешто, бестидно гледа у другога. Све то чини дрскост. Све то произилази од тога што у души нема страха Божијег. Због тога човек мало по мало долази до потпуне запуштености. Због тога је, дајући заповест закона, Бог рекао: учините побожним синове Израиљеве (Књ.Лев.15,-31). Јер, без страха Божијег и стида човек не поштује ни самог Бога, и не обраћа пажњу ни на једну заповест. Због тога нема ништа штетније од дрскости. Јер, она је родитељка свих страсти, она одбацује побожност, она изгони страх Божији, она рађа пренебрегавање заповести.
СТРАХ БОЖИЈИ је последица духовног озарења. Његова природа се психологијом не да објаснити. У њему, том страху, нема ничег заједничког са страхом животиње. Постоје многи степени и облици, али ћемо се ми сада задржати на једном од њих, најделатнијем за спасење наше: „ужас“ да се покажеш недостојним Бога Који се открива у незалазној Светлости (упореди Мт. 10, 37-38). Људи захваћени овим светим страхом ослобађају се сваког другог земаљског страха. 0ци наши, смели служитељи Духа, удаљавали су се у пустињу и живели усред дивљих звери и змија отровница, у условима сурове природе и у тако крајњој беди да маса савремених људи то не може ни да замисли (па ипак и данас такви постоје). И све то ради слободе да се предају плачу, свесни своје удаљености од љубљенога Бога. Није свима дано да схвате зашто људи духовни, пренебрегавши све од овога света, плачу не мање, него чак и више, од мајки над гробовима својих најдражих синова. Они, отшелници, плачу посматрајући мрачни понор унутар себе: дубоки су корени „познавања зла“ и не могу се ишчупати сопственом снагом. Онима који не познају овакво стање духа, све је то несхватљиво. Од непозвапих очију ова тајна се не скрива зато што Бог гледа ко је ко од људи, него зато што је ова благодат поверена само онима који сами себе поверавају Богу-Христу. И ова благодат је такође дар љубави Божје, без које сузе неће потећи.
Питали блаженог Петра:
Шта је страх Божји? Он одговори: Ко се нада ма у кога другог осим у Бога, тај нема страха Божјег.Арсениje Велики говорио je о смрти:
сети се своје смрти и имај страх од Бога! Па када је архиепископ александријски Теофил био на самртном часу, он се сети светог Арсенија и узвикну: „Благо теби, Арсеније, што си се увек сећао овог часа.
Блажени Исаија је рекао:
• Ако се ожалостиш због губитка ствари или имања, то нема у теби страха Божјег;
• Ако са насладом слушаш похвале о себи, то нема у теби страха Божјега;
• Ако те грде, а ти се љутиш, то нема у теби страха Божјега;
• Ако ласкаш славним овога света, то нема у теби страха Божјега;
• Ако се у разговору твоја реч не прими, и ти се нађеш увређен, то нема у теби страха Божјега./…/
Сећај се гроба, који је прогутао многе пре тебе и који и тебе чека.
Сећај се душе своје, коју једино можеш спасти од гроба.
Сећај се Створитеља свога, живог, вечног, величанственог, свемоћног и свеблагог Цара и Господа.
Сећај се Суда Божјег, Суда Страшног, кад ће се делити праведни од грешних као што се светлост од таме дели.
