Једном су на храмовну славу у манастир на богомоље ишле две сељанке. Једна од њих је у младости – већ одавно – учинила зло дело и од тада није могла да га заборави, стално ју је мучила савест, кајала се на исповести. И сад је ишла и целим путем је туговала: „Ја сам грешница! Да ли сам достојна да прљавим устима целивам икону милостивог Спаса? Како ме мајка-земља носи? Како ме праведни Господ не кажњава?“
Њена сапутница је била жена строгог живота и зато је осећала да је боља од другарице.
„А ја се не плашим,“ говорила је. „Идем лаког срца. Наравно, ни ја нисам праведница, али какве грехове имам? Све саме ситнице, нема смисла ни сећати се. С тобом је, мила, другачије. Схватам како ти мора бити тешко.“
Богомолнице дођоше у обитељ, помолише се у храму, на крају су доспеле код старца-затворника. Он их је упитао о свему, а затим је рекао:„Ти, прва, иди у поље и донеси овамо највећи камен који можеш да нађеш. А ти друга,скупи пуну кецељу малог камења и такође га донеси код мене.“
Жене су испуниле наредбу старца. Кад су му донеле камење он им је рекао:„Добро, а сад однесите ово камење и вратите га на место с којег сте га узеле.“
Прва је лако пошла с тешким каменом, а друга је збуњено тражила по дворишту.
„Шта си урадила?“ упита старац.
„Ах, оче, заповедаш ми да однесем камење тамо одакле сам га узела?“
„Да, врати га на она места с који х си узела камење.“
„Не могу.“
„Зашто?“
„Има га јако много. Не сећам се свих места с којих сам га узела.“
„Онда знај,“ рече старац, „твоја другарица је једном учинила велики грех и стално га се сећа, каје се због њега, омива га сузама. Она зна где је остала рупа од њеног камена. А ти са својим мноштвом грехова, за које мислиш да су ситни не знаш коме си, где и кад учинила зло.Чак их се не сећаш, и зато не можеш да изгладиш своје грехове. Они ти остају на души као ово камење у кецељи. Прљавштина је увек прљавштина, без обзира да ли је то бара или једна кап.“
И жена је схватила да са својим малим слабостима и греховима треба ништа мање од другарице да се брине за чистоту душе и покајање.