Кондак, глас 3. – Удаљих се од Твоје славе Оче, безумно,
и међу злима потроших богатство које си ми предао.
Зато Ти глас блудног сина приносим:
Сагреших пред Тобом, Оче Милостиви,
прими ме у покајању,
и учини ме да будем као један од слугу Твојих.
ПРОТОЈЕРЕЈ АЛЕКСАНДАР ШМЕМАН, ПРИЧА О БЛУДНОМ СИНУ
Ево још једне Христове приче која је записана у Јеванђељу по Луки: Чита у цркви у дане када верни почну да се припремају за Велики Пост, за време покајања. Јеванђеље нам нигде боље не открива суштину покајања него управо у овој причи: (Лк. 15, 11-32).
Блудни син је отишао далеко од завичаја, у „земљу далеку“. А та „земља далека“, та туђина јесте символ који нам открива саму суштину нашега грешног и палог живота, наше палости. Наш повратак истинском животу може да започне тек онда када схватимо да је наш свакодневни живот уствари – живот у далекој туђини. Онај ко бар једном у свом животу није осетио да је његов живот – живот у туђини, ко себе није осетио као изгнаника и бездомника изгубљеног у духовној туђини, тај једоставно не може да схвати суштину Хришћанства. Онај ко се у овом свету и животу осећа потпуно „код куће“, ко никада није оскусио тугу за неком другом стварношћу, не може никада схватити шта је то кајање и покајање. Јер покајање није у формалном набрајању сопствених недостатака, грешака и преступа. Не, кајање и покајање се рађају из нашег сазнања да смо се отуђили од Бога и из наше радости због сазнања да опет можемо да будемо заједно са Богом. Релативно је лако признати своје преступе и грехе. Међутим, неупоредиво је теже да себи самом признам да сам издао, разрушио и изгубио своју духовну лепоту, да сам се удаљио од свог стварног дома и стварног живота, да је разрушено и уништено оно што је најдрагоценије, најчистије и најлепше у самом ткиву мога живота. А управо тако и започиње покајање у човеку и зато оно претпоставља као свој неопходни предуслов нашу најдубљу жељу да се повратимо и вратимо у завичај, да изнова нађемо свој изгубљени дом… Устаћу и поћи ћу…