Данас се завршава Ускрс, данас се завршава подвиг спасења, данас се завршава сав пут оваплоћеног Бога од рођења на земљи, од Божића, па све до завршетка спасења рода људског. Данас – Спасовдан. Данас, овај дивни Празник открива нам сву тајну Господа и Богочовека Христа. Зашто је Он узео на себе тело, плот, зашто се оваплотио, зашто је постао човек? – Узео је на Себе тело да то тело спасе од греха, од смрти, од ђавола, и узнесе, вазнесе изнад свих Небеса и посади на сами престо Господа Славе./…/
Зато је Господ дошао у овај свет, да изврши то велико и дивно чудо, да покаже да је човек створен да буде узвишенији од Анђела, Арханђела, Херувима, Серафима, да буде изнад њих телом својим, целим бићем својим. И заиста, ето Господа Христа Који се на данашњи дан узнео изнад свих Небеса и посадио Богу Оцу с десне стране./…/
А на путу том, од оваплоћења Господа Христа до Вазнесења, имамо цео живот Господа Христа. Рођење Његово, Крштење на Јордану, Преображење на Тавору, Голготу, Крст, Смрт, Васкрсење, и онда Вазнесење као завршни Празник, као завршни сјај, као круна целог подвига Спаситељевог и објашњење. Објашњење ради чега је Господ постао човек: да човека уздигне и вазнесе изнад свих Небеса. У томе је, браћо моја и сестре, целокупно Еванђеље Господа Христа: да ми сви, да сваки од нас доживи то што је Господ показао на Себи: да се роди од Бога; да се крсти; да прими Господа Христа и да разапне себе; да се преобрази Божанским сјајем и светлошћу; да страда за Господа Христа и за Његову Истину у овоме свету; да васкрсава из свих смрти побеђујући сваку смрт, сваки грех, јер је сваки грех – смрт; и да се кроз све то узнесе и узноси непрекидно Господу Христу.
Нама хришћанима који живимо на земљи, наше је живљење и сада на небесима,[Фил. 3,20] и сада док смо у телу на земљи, док ходамо у овом блату што се назива тело, ми смо уствари као хришћани позвани да живимо на небесима, јер тамо Господ себе вазнесе са телом људским. „Ако сте васкрсли са Христом, вели Апостол Павле, мислите о ономе што је горе“ [ Кол. 3,1] Пази, човече! Увек мисли чиме треба да се заврши твој живот. Господ ти је казао.Твој живот треба да се заврши тиме да осветиш себе и тело своје, да осветиш душу своју, да осветиш цело биће своје, и оно буде достојно да буде узнесено изнад свих Небеса, изнад свих Анђела и Арханђела. Господе, опрости и помози! Пут огроман, али ту је Господ Христос Свемилостиви и Свечовекољубиви.
Зато је Он из велике и превелике милости постао човек, ето, да нам помогне на томе путу да остваримо Његово Еванђеље, да доживимо Његово Еванђеље, да доживимо Њега, да постанемо саставни делови бића Његовог, да можемо рећи са Апостолом Павлом: „Ја више не живим, у мени живи Господ Христос„.[Гал. 2,20] Зато ми, поучени Еванђељем Самог Господа Христа, поучени кроз Светога Павла, ми знамо да смо тело Господа Христа. Црква је Тело Његово,[Еф. 1,23; Еф. 4,16] духовно тело Његово, и ми сви удови Цркве, живимо као живи делићи, као живе ћелије у том чудесном Божанском Организму што се зове Црква, а то је тело Богочовека Христа. И кроз Свето Крштење, кроз Свето Причешће, кроз Свете Тајне и кроз свете врлине, кроз веру, љубав, наду, ми непрестано доживљавамо Господа Христа, добијамо Његове силе. /…/
Уствари, то је један непрекидан подвиг. Какав? – Подвиг охристовље-ња! Да све биће своје узнесемо у Господа Христа, да ми, сваки од нас, изврши ону највећу прву заповест: „Љуби Господа Бога свим срцем својим,свом душом својом, свом мишљу својом, свом снагом својом„.[Лк. 10,27] Ето, то значи унети себе у Господа Христа: кроз Свето Причешће, кроз веру, кроз молитву, кроз пост. Непрестано себе предај Њему, охристовљуј себе, престани да будеш ти – ти, предај себе Господу Христу и онда ћеш тек постати бесмртан и вечан и славан, славнији од Анђела и Арханђела. То је, уствари, наше спасење./…/
Браћо и сестре, нема дужег пута од човековог пута, нема створења међу Божјим створењима које има дужи пут од човека. Гле, наш пут, човеков пут, протеже се од најнижег пада до највеће славе, од пада нашег у грех до славе наше кроз Господа Христа. То је пут, уствари пут који ниједно (друго) биће не пролази, најдужи пут – од Анђела до Бога. Од Анђела до Бога. А човек са Господом Христом прелази тај пут: пут од пакла до Раја, пут од смрти до Бесмртности, пут од греха до безгрешности! Једном речју: то је пут од ђавочовека до Богочовека. Јер, шта је човек без Христа? – Он је уствари, ђавочовек! Шта је човек који је роб греха, роб смрти, роб ђавола? – Ђавочовек. А Господ дошао у свет, постао Богочовек, да би нам открио тајну нашу, да би казао: Човече, ти си створен да постанеш Богочовек! То је наш подвиг хришћански. Све што у Цркви има, служи томе: да се ослободимо свега ђаволовог; да служимо Господу Христу; да се ухристоличимо; да се ухристовимо; да обожимо себе; да испунимо себе Небеском Божанском силом; да побеђујемо све што нас одваја од Господа Христа, све што нам смета на путу да постанемо Богољуди. Зато је Господ постао човек.
Зато је данашњи велики Празник, чудесни и дивни Празник, Празник који нам казује сву тајну оваплоћења и очовечења Господа Христа, тајну свакога човека, моју тајну, и твоју, и свачију и сваког људског бића. Гле, сваки човек је Божанско биће. Сваки човек је позван да постане Бог по благодати како веле Свети Оци. „Човек је биће, вели Василије Велики, коме је наређено да постане Бог“. Биће коме је наређено да постане Бог! Ето, то си ти, то сам ја! Какав узвишен позив, какав позив! Зато толике Свете Тајне: и Света Тајна Крштења, и Свето Причешће – да нам дају силе и моћи да истрајемо на том путу и да себе испунимо Господом Христом. Зато толики дивни подвизи, толике дивне свете врлине, молитва, вера, љубав, нада, пост, кротост, смиреност, послушање, доброта наша божанска,од највећег до најмањег, и од најмањег до највећег.
И ми, зато, сваке године прослављамо ове чудесне Празнике: да доживимо све што је Господ доживео, да обновимо у себи сав Његов живот, да обновимо у себи целокупно Његово Еванђеље, да идемо за Њим облачећи се непрекидно у силу с висине, еда не би много посртали, и падали, и пропадали на путу. Идући за Њим, увек вођени Њиме, и ослања-јући се на Његово бескрајно човекољубље и љубав, не треба да се плашимо. Сваки од нас нека иде за Њим слободно, са смелом вером, вапијући к Њему у свима слабостима својим. „Господе, опристи и помози“!
Ако хоћеш да не отпаднеш од љубави Божије, ти не допусти нити да брат твој заспи огорчен на тебе, нити ти да заспиш огорчен на њега; него иди помири се са братом својим, и дошавши приноси Христу са чистом свешћу дар љубави кроз усрдну молитву.
(Св. Максим Исповедник)
И Он, Свемилостив и Благ, притећи ће у помоћ као што је притекао безбројним грешницима и покајницима, почевши од Закхеја цариника,[Лк. 19,1-10] и Марије Магдалене,[Лк. 7,37-38] грешнице која је косом својом ноге Његове свете опрала и сузама својим умивала, и безброј других покајника, и безброј других праведника. Све то иде за Господом Христом, све то учествује у своме спасењу, све то помаже, заједно увек са свима Светима. Никада више не живи сам, он је увек са свима Светима, на челу којих стоји Пресвета Богомајка, Која нека са свима Светима води (нас) из овог света у онај свет, очишћени душе и тела да се удостојимо и ми Небеског Царства. Да заједно са Њом славимо Њеног Чудесног и неисказано Човекољубивог Сина, Господа нашег Исуса Христа, Коме част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.
