БЛАЖЕНИ МИЛОСТИВИ, ЈЕР ЋЕ БИТИ ПОМИЛОВАНИ. – Ево блаженства у коме све најпре зависи од човека а затим од Бога; у коме човек задужује Бога; у коме се човек изједначује са Богом по расположењу. Откуда то? – Отуда што ниједна врлина није тако потребна човеку као божанска милостивост. У васцелом животу, у свима тренуцима постојања, зар је човеку ишта потребније од милости Божје? … Човек и постоји и живи по милости Божјој и од милости Божје. Природно је онда да и он буде божански милостив према људима. У томе је изузетно блаженство, јер божанска милостивост духовно сједињује човека са Богом, извором те милостивости и тог блаженства./…/
Када човек озбиљно и свестрано испита себе, и постави тачну дијагнозу о себи, њему ништа није тако потребно, и толико потребно, као милост Божја. Јер је несумњива дијагноза сваког човека ово: грех, грех, грех, и у греснма – болест, болест, болест, и у болестима – смрт, смрт, смрт. Зато сваким осећањем, сваком мишљу, сваким покретом душе, духовно разбуђен човек вапије Богу: милост, милост, милост! Ко није у таквом односу према Богу, није милостив према људима. А такав човек је духовни паралитик, пати од духовне узетости/…/
Милостивост је нешто природно за човека, нешто што сачињава саставни део бића човекова. Другим речима: човек је у основи саздан као милосрдно биће. На то и указује боголикост човекове природе. Бог је по целом бићу човековом разлио божанску милостивост, и учинио је подлогом свега људског. Но то је само једна половина истине о човеку, а друга је ово: Бог је божанску милостивост учинио подлогом и свега божанског у човеку, свега чиме човек расте ка Богу, постаје сличан Богу. Да није тако, да божанска милостивост није ушла у основе људског бића, зар би Господ Христос захтевао од људи да буду милостиви као што је милостив Отац њихов небески – Бог? (Лк. 6, 36). Својом милостивошћу човек највише подсећа на Бога, највише личи на Бога. А када је развије до највеће мере, он постаје „бог по благодати“, како веле Свети Оци. Божанском милостивошћу човек постаје читаво мало божанство. Такав човек је – ходеће еванђеље Божје, ходећа проповед о Богу.
Изгуби ли човек божанску милостивост, да ли је уопште остао човеком? Кад то изгуби, изгубио је оног унутрашњег, оног боголиког, оног вечног човека у себи. И остала само љуштура, и то – црвљива и смрдљива љуштура. Шта је човек? – Оваплоћено милосрђе Божје. Шта је нечовек? – Оваплоћена грубост и немилосрдност. Човек постепено дегенерише у нечовека, ако не упражњава милостивост. Такав је сваки себичњак, сваки саможивац. Душа му је сва изаткана од грубости, саможивости и осталих грехова. А царство саможивости и њених одвратних сарадника – грехова, зар то није пакао, који почиње у овом свету, да се никад не заврши у оном свету? А живот у том паклу и јесте проклетство, вечно проклетство за људско биће. Стога би се с правом могло рећи: Проклети немилостиви, јер неће бити помиловани!/…/
Милосрђе се грана у разне врсте милости и самилости, као што се душа грана у разне врсте мисли и осећања. Милосрђе је: хранити гладне, појити жедне, одевати наге, посећивати болесне, обилазити сужње, збрињавати путнике. Али, ја сам сиромах, рећи ће неко, ја сам убог, немам ни пара, ни имања! Да, али – имаш душу, и у њој сва богатства божанског милосрђа. Моли се Богу за гладне, за жедне, за наге, за болесне, за сужње, за путнике, јер је и то милосрђе. Пости за друге, – и то је милосрђе. Плачи за непокајане, – и то је милосрђе. Пострадај за спасење ближњих, – и то је милосрђе. Ие одговарај на увреду увредом; не враћај зло злом; савлађуј зло добром; благосиљај оне који те куну; моли се Богу за оне који те гоне; чини добро онима који те мрзе; не саблажњавај друге, – све је то милосрђе до милосрђа. А да би све то чинио, човеку је потребно само да има душу и тело, и ништа друго, никаква богатства овога света. То је оно што Свемилостиви наређује у своме Еванђељу: „Дајите милостињу од онога што је унутра (Лк. 11, 41). Шта то значи? Ово: дајте људима своју боголику душу, и сва божанска богатства њена: божански самилосне мисли, божански самилосна осећања и расположења. Копај по својој души, и под муљем грехова и тињом страсти, пронаћи ћеш та божанска богатства, те невидљиве унутрашње драгоцености, са којима је Бог створио човека, и учинио га изузетним бићем у свима световима. На то самилосни Спаситељ и мисли када објављује благовест: „Гле, царство Божје је унутра у вама (Лк. 17, 21). У то царство спада и божанско милосрђе душе људске. Нема сумње, у боголикој души човековој таји се дубоки кладенац божанског милосрђа, који се грана у многе понорнице. Извори тих понорница воде прво на небо, Богу. Сиђе ли човек на дно свога бића, и пронађе кладенац божанског милосрђа у себи, одмах осети да је једно са свима људима свих времена, и његовим целим бићем заструји, и увек струји, милост и самилост за све људе, ту тужну и несрећну браћу и сабраћу нашу, тужну и несрећну од греха и смрти.
Милостивост је божанска сила која савлађује у човеку све што је грешно и смртно; и обесмрћује човека испуњујући га вечним животом. Милостив човек у ствари живи још у овом свету оним што је бесмртно, божанско, вечно. А то је – божанско милосрђе. Човек божанског милосрђа све људе гледа Божјим оком и мери Божјом мером. Њему је сваки човек ближњи, јер му осећање ми-лосрђа свакога човека учини блиским, и он свачије грехе покрива својом љу-бављу, молитвом и смерношћу. То није ни чудо, јер када се човек милосрђем приближи Богу, онда му сваки човек постане близак: у Богу нико није далеко.
/…/Милосрђу Христовог човека нема краја, нема граница. Он никад не сме рећи себи: довољно сам милостив! Рекне ли, ето смрти његовој души. Престане ли пак бити милосрдан, већ је умро, пре смрти умро. Јер се одвојио од Бога, који је једини извор бесмртности и вечнога живота. Милосрђе чини човека божански узвишеним и божански бесмртним. Ништа тако не уподобљава човека Богу као милосрђе; оно га чак чини „богом по благодати“. Да, по благодати, пошто је само Тројични Бог – Бог по природи. Божанско милосрђе разлива по целом бићу човековом неку божанску силу, која обожује духовне моћи, а он се сав осећа бесмртним, бескрајним, вечним. Та божанска свестваралачка сила води човека из једне милости у другу, из мање у већу, приводећи га постепено Богу који је оличење савршене милостивости, и стога вечни идеал сваке људске милости и самилости. О свему томе речито говори Спаситељева врховна благовест о милосрђу: Будите милостиви као што је милостив Отац ваш – Бог (Лк. 6, 36). Ниједну врлину Спаситељ није подигао на већу висину. Штавише, Он је објавио да ће на Страшном суду милосрђе бити Његово мерило, којим ће Он мерити све људе и свакоме одредити његову вечну судбу (ср. Мт. 25, 3146; ср. Јк. 2, 13)./…/
Шта је то милост, и у чему је њена делатност? Зашто је блажен онај који прима натраг оно што даје? Јер је речено: Блажени милостиви, јер ће бити помиловани. Најближи смисао ове изреке позива човека на узајамну љубав и самилост. Милост је добровољна туга, изазвана туђом невољом. Или јасније: милост је љубављу испуњено расположење према онима који с муком подносе извесну тешкоћу. Јер као што суровост и зверскост потичу из мржње, тако и милост потиче на неки начин из љу-бави, и њу саму има као свој извор. нарочито пак својство милости је ово: појачавање испуњеног љубављу расположења које је сједињено с осећањем туге. Да учествују у нечем добром, старају се подједнако сви, и непријатељи и пријатељи; али желети учествовати у нечем тужном, својствено је само онима који су испуњени љубављу. А од свих веза у овом животу као најјача сматра се љубав; и милост је појачање љубави.
Нека нико не мисли да се сва врлина састоји само у материјалној помоћи, јер би у том случају њу могао имати само онај који има неку могућност за доброчинство. Али, правичније је у овој ствари гледати на намеру. Ко је само пожелео добро, али је наишао на сметњу да га оствари, пошто није имао могућности, тај по расположењу душе ништа није мањи од онога који је своју жељу доказао делима. А велика је корист по живот, када се тако схвати ово блаженство.
