У Кијеву су живели муж и жена, и имали су сина јединца – бебу. Ти благочестиви људи су нарочито поштовали Светитеља Николаја и Мученике Бориса и Глеба. Једном, после празника су се враћали из Вишгорода, где су се налазиле Мошти Светих Мученика. Када су пловили Дњепром, жена је држећи бебу на рукама задремала, и испустила дете у воду. Немогуће је описати тугу јадних родитеља. У својим јадиковкама они су се са жалошћу посебно обраћали Светитељу Николају. Ускоро су променили мишљење, и схвативши да су очито нечим разгневили Бога, одлучили да се усрдном молитвом обрате Чудотворцу, молећи за опроштај и утеху у тузи која их је снашла.
Следећег јутра је црквењак Софијског Сабора у Кијеву, дошавши у храм, чуо дечији плач. Заједно са чуварем је ушао у храм. Пред Ликом Светитеља Николаја су угледали бебу, која је била потпуно мокра, као да је малочас изнета из воде. Вест о пронађеној беби је убрзо дошла и до родитеља. Они су тог тренутка отрчали у Цркву и ту се заиста уверили да је дете њихов син који се утопио. Вратили су се кући радосни, благодарећи Бога и Његовог великог Чудотворца.
Светитељеву икону, пред којом је пронађено утопљено дете до дан данас називају “Мокри Никола”.