Духовно поклоњење Крсту је стално осећање захвалности према Богу због крсних страдања, која су нас избавила од вечне погибељи, од пакленог огња, од гроба богоодбачености и заборава у којем је требало да нестане читаво човечанство.
Један богослов је рекао: «Да те је ујела змија-отровница и да си неизбежно морао умрети у страшним мукама, али је твој друг својим устима исисао отров из ране и сам умро од овог смртоносног отрова, како би ти било драгоцено сећање на њега, сматрао би га за свог највећег доброчинитеља, а Христос је за тебе учинио много више… Он је испио страшну чашу паклених мука која те је чекала, чашу коју је требало да пијеш вечно.» А чиме ми одговарамо Христу, нашем Спаситељу? Углавном равнодушношћу и хладноћом. Духовно поклоњење Крсту је покорност Промислу Божијем, то је трпљење у тешкоћама и искушењима, – у ономе што чини крст нашег земаљског живота.
Неки оци су говорили: најузвишенија молитва је «Нека буде воља Твоја, Господе!» Кад мрак тескобе као црни облаци постаје све гушћи око нас, кад као да се гаси светлост Божија за нас, и кад нам изгледа да више нема избављења и спасења, кад пропадамо под тежином патње треба непрестано да говоримо и понављамо: «Господе, нека буде воља Твоја, нека буде воља Твоја!» И кад нам засија светлост наде, Господ ће нам и у жалостима послати небеску утеху.
Духовно поклоњење Крсту је жеља да човек олакша патње других, да на известан начин преузме на себе њихов труд, њихове немоћи и болести, као што је Господ на Крсту узео на Себе наше грехове и страдања. Преподобни Агатон је рекао: «О кад бих могао да дам губавцу своје тело, а да узмем од њега тело које трули од чирева и рана!»
Духовно поклоњење Крсту је опраштање свих увреда. Крст је средиште Божанствене љубави, и због тога је највише испуњење Јеванђеља – љубав према непријатељима. Свети Димитрије Ростовски каже: «Неки мисле да се у наше време чуда више не дешавају. Не, хришћанство нам даје снаге за веће чудо од васкрсавања мртвих, то је чудо да искрено, од свег срца волимо своје непријатаеље и не само да их волимо, већ да их сматрамо својим највећим доброчинитељима!»
Духовно поклоњење Крсту је и осећање сталног смирења. Ако је Господ Исус Христос сишао на земљу и примио најсрамотнију смрт на крсту, онда је за нас понижење на земљи велика слава, клевета је награда, а мучења су радост. У «Отачнику» се говори о томе како је један старац из скита, преподобни Мојсије, срео младог монаха Захарију и видео како на њему почива Дух Свети. Ово је запрепастило старца, па је пао пред младићеве ноге и рекао: «Сине мој, кажи ми, шта је потребно да би човек постао истински монах и да би се спасио?» Овај се зачуди и ускликну: «Ава! Ја то треба да питам тебе, а не ти мене.» Овај не желећи да говори о виђењу одговори: «Има неко ко ми је заповедио да те питам.» Тада Захарија скиде своју камилавку, баци је на земљу, згази ногама и рече: «Ако не будеш под ногама свих људи тако да те газе, не можеш да постанеш истински монах и да се спасиш.»
Браћо и сестре, на крају, духовно поклоњење Крсту је борба са својим страстима, са својим похотама, са својом гордошћу. Неки подвижник је због велике љубави према Христу желео да постане мученик за Њега. Нарочито је желео да за веру буде разапет на крсту. Али је прошло време, смрт се приближила, а он није постао мученик. Ово му је причињавало велику жалост. Али му се у виђењу открило да је читав његов живот био мучеништво зато што се храбро борио против својих грехова и страсти. И он ће бити овенчан истим венцем као и древни мученици, они који су за Христово име бацани зверима или разапињани на крсту.
У Светом Писму је речено да треба да прослављамо Христа у душама и телима нашим (1 Кор. 6, 20). Кад се клањамо Крсту ми прослављамо Христа и у нашем телу. Ми себе осењујемо крсним знамењем, савијајући три прста тако да она означавају Тајну Свете Нераздељиве Једносушне Тројице; друга два савијена прста су симбол две природе: Божанственог и људског у Личности Исуса Христа. Ова два прста савијамо према длану у спомен на то да је Господ сишао с Неба на земљу, оваплотио се и сјединио земљу с Небом. На тај начин сам положај прстију у крсном знамењу представља кратак Символ хришћанске вере. Осењујући се крсним знамењем треба да се сећамо голготских страдања Исуса Христа. Ми прстима дотичемо чело како би Господ просветлио наше мисли и дао нам духовну мудрост. Затим руку спуштамо низ груди, како би Господ очистио наша осећања, како би нам даровао љубав према Себи и према сваком човеку, како бисмо силом Крста победили своје ниске страсти. 
И затим дотичемо руком десно и лево раме како наша вера не би била мртва, већ да би се испољавала у делима (јер је рука симбол делатности); како би Господ укрепио нашу вољу за хришћански живот, за вршење добрих дела, за испуњење јеванђељских заповести у нашем животу, у нашим свакодневним пословима.
Крст осењује читав човеков живот. Крсним знамењем почиње његово ступање у Цркву – Тајна Крштења. Крст он носи на својим грудима као моћно оружје против мрачних паклених сила. Крст благосиља гроб хришћанина после његове смрти. Дакле, браћо и сестре, данашња недеља се назива Крстопоклоном. Клањајмо се Господу телесно и духовно. Видимо очима вере пред собом не само лик Христа Спаситеља, него и Њега Самог, Који страда на Голготи. Кад целивамо Крст Спаситеља целивајмо га тако, као да се уснама дотичемо Христових рана из којих тече крв.
Тако и ми пре сваког посла треба да се прекрстимо и да кажемо: «Господе благослови!» А по завршетку посла: «Господе, смилуј се!» или пак: «Слава Теби, Боже!» Ујутру, устајући из постеље треба да целивамо крст с одлучношћу да претрпимо све што нам донесе дан који долази. Кад лежемо да спавамо треба да целивамо крст с речима: «Заштити ме, Господе, силом Твог Часног и Животворног Крста и сачувај ме од свакога зла.»
Благоверни кнез Владимир Мономах је у свом завештању деци говорио: «Сваке вечери, целивајући крст, кајте се за своје грехове и од срца вапијте Господу: “Господе, као што си се смиловао разбојнику, митару и блудници, тако се и нама смилуј, јер је име Твоје – Љубав.”»
