ДАНАС, када схимонахиње Макарије више нема међу живима, неопходно је све открити и другима у нади да речено многим душама може послужити на спасење. „Још док сам тамо становала, – сећала се матушка, – Владичица ме је посећивала. Није пролазила кроз врата (нису јој ни била потребна), него онуда где народ није улазио. Са истока дође, приђе зиду, а он као да се развали, отвори се, па Пресвета уђе. А кад треба да оде, додирне зид и он се опет састави. Куда она прође, цвеће цвета, и где она проборави, цвеће никне. А у овој кући где смо сада сва врата јој се покоравају. Улази преко терасе. Дође она тако, обиђе ме“./…/
Царица Небеска се у својој слави јавила матушки када се после двогодишњег животарења на улици доселила к матери Наталији. Тада се Владичица појавила у пратњи седамдесет и четири девојчице и дуго разговарала са малом Теодосијом. „Била сам сва у грозници“, сећала се схимонахиња Макарија.
„Она метну руку своју на моје тело, и ја оздравих. Бојала сам се Мајке Божије“. Узрок оваквог страха могао би се можда схватити уколико се подсетимо речи старца Силуана Атонског: „… Приликом јављања Мајке Божије, будући испуњен благодаћу Духа Светога, преподобни Сергије Радоњешки стајаше, док ученик његов Михеј паде ничице, не могући посматрати њен лик. И код Серафима Саровског беше обиље благодати Светог Духа у тренутку јављања Мајке Божије, док искушеница паде ничице, пошто беше обдарена мањом благодаћу“ (Архимандрит Софроније, Старац Силуан, Париз, 1952, стр.181). И схимонахиња Макарија је, нарочито у последње две деценије свога живота, била обдарена преизобилном благодаћу, те је не само лицем у лице гледала Владичицу, него се удостојавала и беседе са њом.
Сведок једног јављања Царице Небеске искушеници Тихони (искушеничко име мати Макарије) беше стара мати Наталија, која је касније више пута казивала:“Читав живот сам провела као монахиња, а Мајка Божија ме није ни погледала“. „Када сам била у оној кући, Пресвета ми се јавила двапут“, сећала се матушка. „Једаред тај разговор трајаше дуго. Други пут она ми само закрсти леђа и главу. Мене као да је сунце обасјало. Мајка Божија ми се тада није често јављала пошто бејах још млада. А сада, када сам остарила, она ме посећује много чешће“.
Матушка је приповедала и како Владичица снисходи на земљу: „Она силази по једној небеској лествици. Скоро сваки дан у три сата силази Владичица наша са небеса, и одмах се осети миомир неисказане красоте. Мирише као некакав прекрасан плод. Свако може да осети тај миомир, нарочито ако изађе напоље“. Пресвета Богородица се јављала и другачије, особито када ју је схимонахиња Макарија за нешто усрдно молила. „Када Владичица лети, чини ти се да је упаљено мноштво свећа – све се купа у чудесној светлости. А какав се само миомир од ње излива“.
На иконама одежда Царице Небеске се вазда приказује на исти начин: боја њеног дугог огртача разликује се од боје покривала за главу. Једном упитах матушку и о томе. Она ми исприча како је изгледала Владичица када јој се последњи пут јавила: „Била је одевена у дугачку одежду светлоплаве боје, а лице јој беше покривено“. Из каснијих прича схимонахиње Макарије закључих да се Владичица људима јавља на разне начине. „Ако хоће, може се јавити у свој слави својој“, говораше матушка. „О, како је дивна и светлозарна! Као булка је раскошна. Весела је, радосна, урешена, сва у цвећу, а на глави јој венчић. А одећу мења. Јавља се у различитим бојама“.
Другом приликом од матушке сазнадох ово: „Мајка Божија покаткад дође сва у белом, кадикад у црном. А у црвеном – ако је нека велика служба. Она се одене како јој Спаситељ вели. Понекад стави венчић на главу. Одмах би је препознао, макар и у хиљаду људи. Ја сам се већ привикла“.
Спољашњи изглед Владичице наше схимонахиња Макарија описиваше на следећи начин: „Тамнопута је, загасита лица, а коса јој дуга и црна“…
Али, последње године Царица Небеска се јављала схимонахињи „врло жалосна“. „Само што не зарида и не заплаче. А сузе јој крупне, попут бисера. Дође ти да их сабираш“.
„Матушка, да ли те Владичица често посећивала и да ли је код тебе дуго остајала“, упитах је једаред. „Одавно није била“, жалосно уздисаше мати Макарија у доба када је имала великих непријатности од жена које се стараху о њеном домаћинству. „У кући су ми враџбине све оскрнавиле, а она не пребива на нечистим местима“. Али, када је најзад матушка одлучила да прекине да корсити услуге злобних „кућних помоћница“ и када јој је дом опет освећен, Мајка Божија је поче изнова посећивати барем једаред недељно, а понекад и чешће. Обично би свраћала накратко: „Махне ми: „Матушка, сада журим“, и већ је не видиш. Понекад прозбори две-три и одлети“…
„Све у свему, Мајка Божија не говори много. Тек када се на неког навикне, стане са њим дуже беседити“, говораше матушка. „Чим спазим да Мајка Божија долази, сва уздрхтим“.
„Ето видиш, опет ме се плашиш“.
„Па како се не бих плашила, Царице Небеска? Сви смо ми људи грешни“, одговарала би матушка.
Последњих година свога живота схимонахиња Макарија више пута узношаше молитве Царици Небеској за своје болесне ноге, просећи: „Мајко Божија“ Подигни ме са постеље“. Међутим, као и раније зачула би исти, добро јој знани, одговор: „Још није време“. Још би је упитала: „Владичице, зашто си ме оставила без ногу?“. Царица Небеска би одговорила: „Потребна си ми баш таква. Друга би побегла, а ти нећеш“.
Причала је матушка и ово: „Загрлила сам Мајку Божију, и говорим јој: „Рођена моја.“
А она се осмехује: „Зашто си ме загрлила?“
„Води ме кући. Води ме к себи“.
„Али, твој подвиг још није довршен“.
„А касније?“
„Касније ћемо видети“.
Матушка је говорила, а осмех јој је озаравао лице. „А ја јој говорим: „Ноге су ми непокретне. Болесна сам. Па ипак ћу под Покров твој допузати“.“
А Мајка Божија само ћути и смешка се. Једаред, трпећи велике муке и болове, матушка се стаде тужити Богородици:
„Постадох твоја изабраница, али немам више снаге да носим бремена свију болесника и паћеника, свих пијаница и свих богоодступника“…
И зачу ове речи: „Издржи још мало. Знам да си се много намучила, али још ниси испунила подвиг свој. Још те не могу узети к себи“.
Јуна 1989. године схимонахиња Макарија казиваше: „Сада ми се често јавља. Скоро сваки дан. Каже ми: „Сада ћу обилазити куће, како би се тише живело“.“ По сведочењу матушке Макарије, Царица Небеска посећује болеснике, страдалнике и све који ишту њену помоћ. Она често обилази наше градове и села. „Идем да обиђем куће: неке ћу записати за смрт, а које оставим живеће тише“.
Схимонахиња Макарија се удостојила најнепосреднијег општења са Царицом Небеском.
Често су беседиле „очи у очи“. Владичица јој беше блиска попут рођене мајке. То је матушки давало снаге да истраје на свом подвигу. Много је пута Влади-чица матушки даривала утеху, радост и блаженство.
